Delo

390 Д Е Л О ни између amore sacro ed profano, њему je и профана љубав-. света љубав, и да их је он приказао кичицом, у њега би онебиле у једном лицу. Хришћански је првосвештеник и религијскп песник, а вера му је „свијета неслога“ и „лактом вјере глупост чојка мјери“ (баш као и за онога свештеника нашег, који је noбегао од цркве). Али ипак зато напада он и овога највећег реформатора у културном животу српском (Доситеја), као што напада и другога (Вука), кад му се чини, да њихов рад не служи благочестију и заједници — српској и словенској, како је он замишља у онај мах. Ту нам је дата добра прилика, да покажемо,. како се Његошев живот кретао у опрекама. Веран бити целини свога живота значи бити неверан појединим моментима у њему,. веран појединим моментима, неверан целини, — Његош није умео затајивати своју природу и своја чуства и био је веран појединим моментима. Може бити да би у моментима могао жртвовати и конфесију (не веру, јер вера се не може жртвовати) ради народности, као што је могао и огорчено је бранити и видети је у опасности, и где није била. Он сам признаје, да познавање позитивне, догматске религије није његова јака страна, не прима Вуков превод Новога Завета на преглед и на одобрење и упућује Вука на учене владике наше у Угарској, а има дубље религијско чуство него који било учени владика наш. То дубоко религијско чуство и необично силно и пространо нацијонално, главне су одлике владике Рада као песника. Религијско .чуство обухвата у њега у подједнакој мери и осећање узвишености и подесности природине, чуство бескрајности васијонога света или васијонога духа, као и представу о човековој судбини, везану за чуство зависности. Таково елементарно и дубоко чуство није могло бити накалемљено на-њ његовим свештеничким положајем, нити је развијено под утицајем овога, оно је самоникли састав његове велике душе и самосвојно се развијало у њему. Штавише можемо рећи, да је његов положај као владике (у појезији се његовој то мало опажа). и сметао понекад чистоти његовога религијског чуства. У својој последњој вољи вели, да га је још од детињства непостиживо величанство божје топило у химне, — „у химне божествене радости, удивљенија и вељељепоте божје“. А што је било утицаја са стране — он је очито тражио храну, која је најбоље одговарала његовим потребама — то је све било органски прерађено у њему. Он је живо осећао у себи оне моменте, у којима се „рађа религија“, у којима..