Delo

ЊЕГОШЕВА СТОГОДИШЊИЦА 391 се „сав унутрашњи живот читав и неподељен покреће“, и његова је права религија била не једна религија, него религија, религија шира од православља и шира од свега хришћанства. „Је ли вопрос светога символа? Чист пут оста сили вјеровања, Свак уз своју нека лети зраку“. Он је осећао, да је најунутарњији живот човеков у чуству, и да ово, и само ово, доводи човека у непосредан однос с највишим. „Буром смутном узвијани атом, тајанствени запаљени ватром, хоће име твоје да изрече, што чуствује, то хоће да рече“. Али , Човјек орган доста слаби има, да изрази своје чуствовање, но сви наши слаби изговори и сва наша слаба чуствовања спрам онога, што би шћели казат’, нијемо су, сплетно наречије и клапњање душе погребене". Све су дакле наше представе о богу ништавне, „Ох, куд басам ? што л’ ја сада кажем ? с вјечним пламом што прашину слажем?* и за-њ су оне само симбол, али не као за критицизам, што су представе изнад искуства увек само симболичне вредности, но стога, што је он осећао у своме чуству, да је то нешто безгранично, бескрајно, што се не да изразити нашим ограниченим и крајним срествима. Критика нашега сазнања и осећање најунутарњијега живота човекова долазе тако разним путовима до истога резултата. И нека нам критика нашега сазнања разори све наше представе о највишем бићу, да нам разори наше чуство, ту је она немоћна. И нека нашем чуству никада не пође за руком, да нађе адекватан израз за оно, што је највише, и нека се непрестано одриче симбола једнога за другим, чуство ће ипак остати и непрекидно изналазити нове симболе. Духу (јер у Његоша „мисао“ има и шира значења), који симболе ствара, време је . .враг заклети, вјечно оно ти следује, оно твоја дјела немилосно руши, оно тебе чини,