Delo

392 Д Е Л 0 те си непостојно, оно тебе чини, те данашњу светост попљувајеш сјутра! но и твоја сила могућа је доста! не гледајућ пустош, што вријеме чини; дижеш нове ствари на развале палих, твом приправљаш врагу... да шта рушит’ има!“ Религија дакле не може бити у симболима нити у каквим представама, јер ови долазе и пролазе, не може бити ни у доказима, јер и ови су везани за оне. Ко не чуствује бога, може ли му се доказати, да га има; ко га чуствује, може ли му се доказати, да га нема? А ко га чуствује, тај чуствује и своју заједницу с њим, постаје тим део оне безграничности и бескрајности и задобива тако поузданост и блаженство и сред сумња и тегоба животних. То је блаженство, што долази од религије, осетио и Његош. Стога он, крај свих својих мрачних погледа на свет, није песимиста, — ако је у свету зло, у васијоном свету га нема, ако је у души бол, у васијоном духу га нема. „Ах, мисли свештена, слатка пишто душе, ти ме увјераваш, увјераваш јако, да частица јеси огња бесмртнога, да имадеш својство са оцем свијетах. То једно у мене надежду порађа, да с бесмртним дус’ма хоћу уживати блаженство вјечито у свјетлому дому . вјечности времена створитеља дивног“. Религија је утеха најнижих људи, простих и малих, и људи највиших, учених и великих, — инстинкат људски и најразвијенији дух људски ту се састају. Средина се често одваја од њих, јер мала филозофија одводи од бога, а велика нас опет доводи к њему, као што је рекао Бакон. У непосредној је вези с питањем о највишем бићу и питање: Шта je човек? Како је он дошао на овај свет? „Прима л’ овдје оба зачатија, је л’ му овдје двострука колевка?" Које је опредељење његово? Постављајући ова питања Његош је показао, од колике је домашајне снаге био за-њ религијски проблем. Један је од покушаја, да на њих одговори и Луча микрокозма. У човека је „душа погребена”, „ми смо искра у смртну прашину, ми смо луча, тамом обузета“.