Delo

ЊЕГОШЕВА СТОГОДИШЊИЦА 393 Човек сад само снива своје некадашње „пресретње блаженство", које је изгубио грехом, и које може једино врлином задобити поново: човек је искушеник на земљи. Тако је везао Његош религијски проблем с етичким проблемом. Ни на томе се Његош још не зауставља. Он долази до још једне тачке у развоју свога религијског чуства, и то као да му је крајна тачка. „Све дивоте неба и небесах, све што цв’јета лучам свештенијем, мирови ли, ал’ умови били, све прелести смртне и бесмртне, шта је скупа ово свеколико до општега оца појезија?" Овај је свет једна божја поема, и управо зато, што је свет једна поема божја, и јесте уметност оно, што нас највише приближава богу, и управо зато су и њезини симболи највиши. Али бог ствара „на дјело“, човекова пак мисао ствара „...исто у маломе кругу подражајућ св’јету, од ког је (си) истекла, идеално ствара(ш), јер не мож’ на дјело. У томе је дакле „својство11 (= сродство) бога и човека, сазнањем којега је побеђен песимизам у Његоша. •N ономе крају српске земље, где је Његош рођен, јунаштво и песма испуњавају читав живот народни. Јунаштво ствара песму, и песма ствара јунаштво. Црногорац је јунак и песник. И Његош је био јунак и песник. Војевао је као Црногорац и певао је на народну као Црногорац. У јунаштву и у песми находио је и он лек јарости турској. Али је њему већ у Црној Гори пуцало пред очима, а кад је изишао из ње, отворио му се широки видик, који је он гутао својом гладном и генијалном душом. Вративши се дома осетио је. да је пустињак цетињски. С коликом је духовном интуицијом Његош одмах у почетку свога рада схватио себе и свој положај за читав свој живот, то показују натписи првих његових песничких збирака. Он је заједно с народом тражио Лијек јарости турске, али му је „срећа дала ал’ несрећа“, да је имао пред собом пространи хоризонат, који је видео с висине, до које се није успео ни један земљак његов, стога је и осећао, да „међу свима као да је сам“, да је Пустињак