Delo

396 Д Е Л О Горски Вијенац. Песник је Свободијаде још човек из народа, ако су и примљени утицаји и из уметничкога песништва, ти утицаји нису били изван његова народа (овде у ширем смислу), и песник се још не одваја од свога народа ни изнад њега. Али после Свободијаде настаје велико самоуштво песниково, он пролази кроз филозофијску школу, он пролази кроз школу унутрашњих бораба и открива велики унутрашњи живот у себи. У своме народу он се одједном осећа усамљен и својим унутрашњим животом одвојен од њега — владика Данило Горскога Вијенца, који сам са собом говори, и који ступа у опреку (али не у супротност) са својим главарима и са својим народом. Владика Данило сазива главаре, а задржава радњу, због које их сазива. „Кад данашњу премнслим вијећу, Распале ме ужаса пламови Исклати се браћа међу собом!“ Он се осећа „међу свима као да је сам“, па када ипак осећа и близину својих главара и свога народа, када се одлучује за њихову: „Нека буде, што бити не може! Нек пропоје пјесна од ужаса!" и онда се још трза и на главарску грају: „Тако! већ никако!“ — одговара: „Не... не... сед’те да и јошт зборимо!Али владика Данило може радњу задржавати, — народ осећа, да је она већ сазрела, и да се она не може отклонити. А владика ако и зна, како треба поступати према непријатељу споља, ако је ту и потпуно сагласан с главарима („Од владике и свијех главарах / Селим-паши отпоздрав на писмо —“), још не може да се помири с њима и у томе, како треба савладати „зло домаће“. Сукоб напредује и даље и све се више заоштрава, владика ћути и само посматра. С једне стране видимо дакле теорију владичину, с друге праксу његова народ.а; с једне мисао и разумну вољу, с друге нагон с јаким, одређеним чуством. Проблем се јавља у свој својој заоштрености. Како сложити ове крајности? Како премостити ове опреке? Његош је уносећи себе у владику Данила, индентификујући себе с њим унео у дело толико субјективности, да је радњу