Delo

ЊЕГОШЕВА СТОГОДИШЊИЦА 399 И цијели ови беспореци По поретку некоме сљедују. Над свом овом грдном мјешавнном Опет умна сила торжествује, Не пушта се, да је зло поб’једи, Искру гаси, а змију у главу. Горски Вијенац је најпунија књига српска, потекла „из пуне душе“. У њему нема ничега, што није непосредно опажано, непосредно чуствовано, непосредно хоћено. У њему су помирене струје једне велике душе тражењем једнога објективнога мерила за све противности у њој и у животу. Од свих српских књига она нам највише говори, и од свих српских књига о њој је највише и говорено. Суд је о њој једнодушан, она до данас није нашла свога Зоила. Лажни цар Шћепан Мали даља је историја црногорскога народа и даље приказивање овога јунака у борби за свој опстанак или за своју слободу, што је за-њ једно и исто. У великим борбама и не видимо вође испред народа, — сав је народ вођ, сви су вођи народ. И овде је позадина исто онако пространа као и у претходном делу, а јавља се и нов фактор у историји Црне Горе, „Русија посестрима“. Али је Његош у Лажном цару много објективнији, јер нема ни једне личности, с којом би се могао идентификовати. Према народу и његовој сугестији истакнут је Теодосија Мркојевић (овде је опрека између њега и народа), али се само у неким моментима познаје, да кроза-њ говори владика Раде сам собом. Мучне политичке прилике у његовој земљи, кроз које је сам у то доба пролазио (одметање неколиких племена и прилажење њихово Турцима), дало му је, нема сумње, повода, да овде јако истакне несталност и поводљивост народа. Све се готово значење Шћепана Малога своди на сугестију његова имена, јер је он као човек, пошто нема за оне горштаке прве врлине људске, храбрости, не би могао утицати својом личношћу, — али царском имену не смета чак ни то, што, кад Турци навале, „Сакрио се ка ћук у плотину, не знамо му смрти ни живота“. Лажни цар нема онога високог полета мисли ни оне дубине чустава као Горски Вијенац, све је сталоженије и тише