Delo

400 Д Е Л 0 (ово није назадак према Горском Вијенцу, ту видимо и какав је Његош, кад је изнад свога предмета, ако је он у Горском Вијенцу и доказао, да великом песнику не смета, ни кад је сав у свом предмету), на многим местима избивају иронија и резигнација, као после гркога искуства. Резигнација је класично приказана у почетку петога дјејствија: „Кад трпија на душу напане, све молитве и сви мујезини не могу је са душе скинути, док се сама како не уклони, докле човјек од ње не прекужи, ал’ докле га с душом не раздвоји, болијести од ње теже није“. Животно је искуство шире него у Горском Вијенцу, размишљања су краћа и збивенија, и характери су и ситуације приказани у много већој мери контрастима. Сам је предмет собом један велики контраст. У једној земљи, „шачици горштаках", где „Лав крилати (= Млечић) кад заврти реиом и ражљућен. кад почне ржати, а Алија (=Турчин) кад крви ожедни, кад му пукну ранс на кавуре, те он почне рикат’ из дубине, Алија се и лав разумију преко наш’јех горах узанијех“, где нема ни владара ни државе, долази име најсилнијега владара најпространије државе. Природна памет игумана Мркојевића види то дивно: „Но врат ломи, куд те очи воде, да подругу са нама не збијаш! Носи собом то име велико, нама оно ништа не требује : нејмамо га куда, камо ђести. Колач вељи у малену торбу стат' не може, док не прсне торба". „Трагична кривица“ Шћепанова или, рецимо право, узрок погибији његовој није у томе, што „царско име он украде јавно“, нити пак, што је велико име унео у малу земљу, — он је у томе, што је малу земљу споља узвисио, што је правога цара тиме унизио. Султан шаље велику војску на-њ