Delo

402 Д Е Л 0 Развој Његоша као песника и филозофа као да указује на овај други пут. И због љубави према народу, због великих задатака, због завета, које народ треба да испуни, чулни је свет одржао вредност за њега, — зато је владика Раде, и крај свих жалосних искустава у животу, и испливао из песимизма, и зато није владика Раде, и крај све дубине религијскога чуства, заронио у мистику. Једним стихом, једном антитезом, исказаном једном и истом речи, Његош је све исказао: „Шта је човјек? а мора бит' човјек!" Онде је човек „ка слабо живинче“, овде ум, који се „с бесмртнима равни“; онде је трошно биће, „слабостима земљи привезано“, овде морална сила, — и ми осећамо ту Софоклову реч: „Много има живих сила, али од човека силније није ништа“. Истинитост ових речи осећамо ми и сада, када долазимо да се поклонимо великому Његошу. У исти мах осећамо сада и то, колико је захвалан посао удубљавати се у тако велику индивидуалност и покушавати, да јој се приближимо, и да је разумемо. А ако можемо пренети из ње у себе и у живот народни сву величину њезиних мисли и чустава и њом натопитн и свој живот, онда показујемо, да смо и достојни били тако велике личности. У Његошеву духу радимо и Његошевим духом, ако тако одржавамо и даље развијамо читав индивидуални живот народни, који и не може бити друго него састав свега оног, што је најисгакнутије у његових великих синова. Милан Шевић.