Delo

ЗА ЈУГОСЛОВЕНСКУ ФИЛОСОФИЈУ КУЛТУРЕ 405 'лренапаћен и тек што не сажган до у темељ, разваљен и по'харан али премио и украшаван јер је посвећени традицијом крај првога цветања српске душевности „колевка старе српске културеи војводства где су се заснивала, краљевства, царства српска. Него о легенди новој ће да певају; као што су и јунаковале као у легенди да су били, надземаљски велико, моралном снагом и врлином тела јуначног исти давни они опевани и посвећени, пренесени у машту, обожавани; кад су се појавили пред пучином, избили не кроз легенду идући него војујући и продирући свесавладном упорношћу својственом највећим војскама, разбијајући горске ланце и замрзавајући се у сметовима и мећавама, честити војници, добри војници су се, уклети витезови, у најлепшем сну погажени доцније, спустили низ стрмине, и на коњичцима нашим срчаним и издржљивим, оним брдским малим, окоштим и премореним, до самог жала сишавши, загазили у пучину и посветили српско море окупавши му у пенама јуначке мачеве. Како љуто, како мрско, бише одбачени с ничијег мора песници војници што га посветише окрстивши га морем Србије, и како су их латински исмејали прилично наједени и неприкладно разумни Талијани с друге стране тог мора! Али се јунаштво као у песми завршује декорацијом као у песми, и они што се словеначки и хрватски и српски Јадран с њихове стране кад се гледа зове L’ Adriatico нашавши делициозне смешности у декоративном гесту Србијанаца што су тек угледали море, не будући кадри да превиде ту запеваност не би били кадри ни да је тако невино и тако високо декоративно заслуже. Декорација је бити .херој; не треба бити Србијин војник да би човек био здрав и паметан. Има пак род Словена којима је живот декорација. То ће бити одлични певачи Словенства, што певају, пишу, сликају, везу, вајају, граде, све сан хотећи, благе лудости, Богу миле непаметности, у лик, у боју, у макар коју лепоту хотећи да преведу српску националну душу. То је старосрбијанских колорисаних, освајајућих срце, милујућих и росећих, молитвено и крваво раздирућих и проливајућих чемер по души националних арија лепота, и отпеваних, измилованих, удахнутих и изсањаних националних везова; гдејепесма плач, суза лепота, где је имати бол бити душеван, живот где је безутешности и чежња за несазнаним. Земља у којој се више воли гора и народ него мајка и љуба и ■сестра; српски дивна, са лепотом Сећања Мештровићевог у болној души земља где се најсрпскије гинуло, умирало свесрдно