Delo

ЗА ЈУГОСЛОВЕНСКУ ФИЛОСОФИЈУ КУЛТУРЕ 409 и божанственој човечности словенској, Видовдански Храм засновавши у мисли оног што је херој уметности нашег народа, ми постајемо озбиљно одговорни и савест нам је национална, оптерећенија дужностима него икада што је била, пунолетна од Обнове Србије и Видовданског Храма па док буде воља Словенства да јој снабдева животност својом снагом или воља историје да одржава Мисао Словенства. Али није одговоран једино највећи или једини највећи него и подоста, чак врло много њих овећих што су мањи, немоћнијих што су свеснији и с више воље и способности или могућности; сва културна савест је одговорна, све што је стасало до идеје о моралној величини, културној снази нашег народа од врховног и врховних, преко целога државства и шгампаног јавног мишљења до безмоћних и нејаких који су ипак поносни што су чланови јаке и поштене нације којој ће уљудба и просвећеност требати и морати да буде достојна и сразмерна, дакле већа још, боља још, силовитија, неодољивија, од разорних и саздатељских победа српске војске; преко свих до тих што им није у власти да стварају или чак ни да помажу али им је у крепости да мисле и да говоре о нашем културном посланству и угледном положају међу словенским братством, одговоран је сав део нације који није без свесности о том шта требамо да чинимо, и свирепа би била казна савести, несамилосна одмазда на потомцима у којима ћемо живети као претци у нама најдавније умрлим што живе, кад прво поколење зреле културне савести, ово наше данашње, не би и културно саздавала преогромном снагом, кад и духом а не моралом једино, не би било јуначко велико покољење. Ређа су херојства боја и крвавије су болна и епохалнија су, али је културом потребно бити јунак свакога дана, борац за дух, бескрван али тежак, и важан, у ствари ништа мање. Важнији још, jep је декор духа још мање животан, још више луксузан од декора морала; без морала се не може бити човек, без духа се не може бити господство и богат. Културну нашу савест потребно нам је до краја пробудити и крајње и неразрушиво, све отпорно ојачати смисао за општу, оних што су свеснији и слободнији и моћнији, одговорност за удесе нашега културнога живота. Јер је не само најбоље него и прави национални живот само културни живот, као што је прави живот човеков не задриглост и обученост и вољкост његова, него дух му и морал, не цивилизација у њему него култура духа и срца, човештво му једном речју. Организа-