Delo

414 Д Е Л 0 бији Свесаздатељици да заснује и окупи нас све на заснивање то, да неимари и да догради најбољи модерни Балкан, за скрајњу част и највећи живот самој себи, за неумрлу славу проласка Слозенске мисли кроз Балканско Полуострво. Разуме се да ће се забелити незмерна дивота наша од живота нам дража, поред престоничког Београда или на гробу царства заблистати у девичној белини, да ће засењавати очи једног задивљеног и васкрслог, ослободилачког југословенског дана. Јер је највеће ослобођење самосаздање националне душе у својој дивоти, овековечење великог живота свог у оживотворенбм сну себе, у својој Песми. Велелепни ће се Храм Српске Вере и Песме сазидати не мање извесно и чврсто него цела нација што ће нам се, Грдобу Земљину, сабласт модерне цивилизације што нам је нејуначки непријатељ у темељима раскопавши, за јачи живот Словенске Мисли, за оживотворење Југославије, за част голему достојну легендарне своје јуначке части, сазиеати. Јер није содомски и гоморски западски — модеран и није бешњење бесмислености, воља неморалног Разлог Повести; није он свемоћ бесловесних и царство земљино над божјим. Него поштење је мужевност Бога Правде воља, дивота морална људског рода, свепобедивост душевности, свесавладност воље напретка; претварање глоба у човечанство, васионога живота у божанску мисао разлог је и свесиље је повести. Тај покретач светова, животодавност свега, тај страхобни Бог Русије исти је Бог ксђи брани и чува Србију и ком је култура словенске доброте и српске поноситости, Југославија та, у вољи. Ако нас Земљина Грдоба хоће да пребије у животу и ако јој је паклена животна снага непријатељ нама, то је јер има тајновитог и мучног разлога који говори за њу и подражава ју док има недокучне божје воље, ужасновите добронамерности у пакленом јој тровању; а ко би знао није ли одбрана каквог-таквог, ипак некрволочног и неисламског, хришћанског (и културно — па макар и западскоевропски — стваралачког било како било) запада што је доста духу, много телу, негосподски мало души, моралу, словенству начинио места у себи, није ли та ипак нужна, ко би знао, од чрачног монголства одбрана била, тај бедем, не државни једино, него, авај! ипак културни, тврдо болно био нуждан и смислен јер Словенство на Југу није било надземаљски богато да живот земаљски, голи опстанак крваво и вековима бранећи још и материјалну културу и цивилизацију названу заснује и европском