Delo

0 ТЕШКОЋАМА ПРИ ПРОУЧАВАЊУ КУЛТУРЕ 419 вати једну културу, колико је немогуће говорити о објективном синтетичном појимању битности и посебности једне туђе културе, колико је несловесна поза проучавања живота „као минерала“. Проучавање културе : социалних (економских, генеолошких т.ј. брачних, породичних, љубавних облика и појава, правних и политичних уређења, националних и класних груписања са идеологијама им) и „више културних“ или духовних: верских, научних, књижевних и уметничких објава у апстракцији, лишене историјског времена и места, једино посматрајући их у типичној сукцесији једне правилне еволуције културе човечанства јесте предметом социологије. За социологију је конкретно стање н.пр. Енглеске, Белгије, Немачке, Сједињених Држава, Швајцарске и т. д. само пример више или мање развијених „чистих типова“ индустри јско г друштва за разлику од милитарног типа н.пр. Угарске, Русије, Румуније, Шпаније (с изузетком Каталона!) донекле Италије ит.д. Немачка н.пр. за социолога има још посебни значај као јединствена развојна варијанта којој би у античким груписањима одговарао Рим са својом Империјом I столећа по Христу), у којој су спојени чисто „индустријски“ елементи са „милитарнима01 (нарочито су видни ови последњи у друштвеном положају, ексклузивности, ароганцији и насилништву како самог официрског кора тако и вишег чиновништва које има са официрским кором родбинских, друштвених и класних веза). Из тога је јасно да општа социологија нема за задатак проучавање појединачних земаља с обзиром на њихову социалну културу у целој јој особености и различности од осталих култура. Етнологија нам показује уређења скупина у Полинезији и Патагонији, код Ескима и Суданских Негара али која је та научна грана која проучава скупине културног света? У Реклиовој „Новој Географији" има врло много описа карактера, занимања, обичаја и старинских правних установа европских народа али све је то и несистематски, и сувише неисцрпно па онда једино дескриптивно без откривања међусобних узроч1 Да бих сачувао многе социологијски неспремне од заблуда напомињем да изрази „индустријско“ и „милитарно друштво" не значе друштва са индустријом и са војском него друштва у којима је искључиво или бар претежно економски рад, и то као крајња сврха са изменом еквивалентних вредностн, једини облик друштвене поделе рада. У милитарним друштвима још живе преставе феудалног доба да је крајња сврха војска, а рад нижих слојева предуслов за војну функцију „виших сталежа*. Терминологија је Спенсерова и данас призната од свих социолога. 27*