Delo

О ТЕШКОЋАМА ПРИ ПРОУЧАВАЊУ КУЛТУРЕ 433 кроз наочаре Немца. Г. Илешић има опет право: „Običajno poznamo Nemštvo le iz neniških virov, to bi ne bilo še tako zlo, a tudi samih sebe presojamo po nemških virih, časopisih in knjigah — ostale Jugoslovane smo vsled tega prezivali, dokler nam niso pod vojnimi zastavama pokazali kako smo se motili. Evo Kosića! On pa nam je dal knjigo kjer v lastni luči gledamo tudi Neince, češ: „Neznanje je privilegij moćnih to pustimo njim!“ (Dan, 1913, štev. 494). Минхен, у новембру 1913. Мирко М. Косић. ЈЕДНА МАЛА РЕПЛИКА. (Поводом чланка r. Косића) Мени је врло мило што сам, кад сам добио рукопис г. Косића, био у могућности да у пуној мери отворим ступце „Дела“ једном уваженом сараднику, који је имао непријатност да се у часопису, на коме и сам ради, објави неповољна оцена његове књиге „Модерна Германија“, и то оцена из пера једног од редактора „Дела“. Нека ми г. Косић само не замери што ћу у неколико редака морати реагирати на његов чланак. Г. Косић је у свом одговору опширно разложио своје становиште приликом писања „Модерне Германије", трудећи се да покаже, како је такав субјективно-пристрасни начин проматрања, којим се његова књига одликује, и умесан и оправдан. Ја не мислим дискутовати о томе, јер знам да се и таквим методом може, али у границама, које и сам г. Косић наводи, проучавати култура једног народа. Међутим, г. Косић је у „Модерној Германији“ прекорачио баш те границе. Ово је моје уверење, које и сад имам, и поред одговора г. Косићевог. Ја тако налазим, и то зато што мислим и верујем да познајем Немачку и њене прилике. Баш они разлози, са којих треба проучавати културу једног народа, баш ти разлози говоре против књиге г. Косића. Г. Косића сам ја добро разумео, али то није могао бити разлог за мене да одобравам онакав начин писања и онаква тврђења. Ја опет понављам да има ствари у књизи г. Косића, које су по причању других, несигурних извора навођене. Тако, на пример, из одговора г. Косића смем да закључим, да г. Косић није у опште ни био у Берлину, а пише читав одељак „Берлин Дело, књ. 69. 28