Delo

ТАИДА (THAIS) — Анатол Франс — СВРШЕТАК Кад отвори очи, поново, виде око себе калуђере одевене у црне грубе хаљине, који му сипаху воду на слепе очи и изговараху молитве за истеривање ђавола. Многи су стојали напољу, држећи у рукама палме. Један међу њима рече: — Кад смо прелазили преко пустиње, чусмо вику у овој гробници и, ушавши, видели смо те где лежиш непомичан на каменој плочи. Без сумње демони те беху оборили на земљу па су се разбегли кад смо ми пришли. Подижући главу, Пафнус упита слабим гласом: — Ко сте ви, браћо? И зашто држите палме у својим ру кама? Је ли то због моје сахране? Одговорише му: — Брате, зар не знаш да је наш отац Антоније, навршивши сто пет година и будући извештен о својој блиској смрти, сишао с брега Колзена, куда се био повукао, и кренуо се да благослови многобројну децу своје душе. Идемо с палмама пред нашег духовног оца. Како не знаш, брате, за тако велики догађај? Је ли могуће да анђео није дошао да те извести о том? — На жалост, одговори Пафнус, не заслужујем толику милост и једини гости овог обиталишта су ђаволи и вампири. Молите се Богу за мене! Ја сам Пафнус, антинојски опат, најбеднији међу Божјим слугама. При помену Пафнусова имена, сви шапутаху уобичајене похвалнице, машући својим палмама. Онај што беше већ говорио, узвикну с дивљењем: 28*