Delo

Т А И Д А 437 једна. Свет је разноврстан, јер је заблуда. Треба се одстранити од свих призора у природи, чак и од привидно најневинијих. Њихова разноликост која их чини пријатним, јесте знак да су рђави. Зато не могу да видим киту папируса на водама које не •отичу, а да ми се душа не растужи. Гадно је све што чула примају као утиске. Најситније зрно песка доноси опасност. Свака ствар нас куша. Жена је смеша свих искушења расгурених у лаком ваздуху, на цветној земљи, у бистрим водама. Срећан је онај чија је душа запечаћен суд! Срећан је онај који уме да се начини нем, слеп и глув и који не разуме ништа на свету, да би разумео Бога! Размисливши о овим речима, Зозим одговори на то овако: — Поштовани оче, потребно је да ти признам своје грехе, јер си ми отворио своју душу. Тако ћемо се исповедити један другом, по апостолском обичају. Пре него што сам постао калуђер, проводио сам у свету одвратан живот. У Мадаури, чувеној вароши са својих блудница, тражио сам све врсте љубави. Сваке ноћи, вечерао сам у друштву младих развратница и свирачица на фрули, и водио својој кући ону која ми се највише свидела. Један светитељ такав, као што си ти, не би замислио никад, докле ме је заводио бес мојих жеља. Биће довољно да ти кажем да није поштедео ни старије жене ни калуђерице и падао је у прељубе и обесвећења. Дражио сам вином своје живце, и означавали су ме, с разлогом, као највећу мадаурску пијаницу. Међутим био сам хришћанин и чувао сам, у својим заблудама, своју веру у распетог Исуса. Упропастивши своја добра у разврату, осећао сам већ знаке сиромаштва, кад видех најснажнијег међу својим веселим друговима, где се губи брзо под нападима страшне бољке. Ноге га не држаху више; дрхтаве руке одрицаху му послушност; потамнеле очи му се склапаху. Из свог грла испуштао је још само страшна рикања. Његов дух, тромији од његова тела, дремао је. Бог га је претворио у животињу, да би га казнио што је живео као животиња. Губитак имања ме је већ наводио на спасоносна размишљања; ну пример мог пријатеља би још од веће вредности; утицао је толико на моје срце да напустих свет и повукох се у пустињу. Ту сладим већ двадесет година мир који ничим не би узнемирен. Занимам се са својим калуђерима ткањем, неимарством, дрводељским пословима па чак и писањем, мада имам, право да кажем, мало склоности за писање, јер сам мислима увек претпостављао