Delo

438 Д Е Л О делање. Моји дани су пуни радости а ноћи су ми без снова, и; држим да је господња милост на мени, јер сам усред најгнуснијих грехова сачувао увек наду. Слушајући ове речи, Пафнус диже очи небу и промуца: — Господе, гледаш благо на овог човека упрљаног толиким злочинима, на овог прељубника, на овог безаконика, а окрећеш се од мене који сам увек вршио твоје заповести! Како је твоја правда неразумљива, о Боже! и како су твоји путови непроходни! Зозим рашири руке: — Гледај, поштовани оче: рекао би човек на обема видиковим странама као црни редови мрава селица. То су наша браћа која иду, као и ми, у сусрет Антонију. Кад стигоше на место састанка, угледаше величанствени призор. Калуђерска војска протезала се у три реда у врло пространом полукругу. У првом реду стојали су пустињски старци, са штаком у руци, а браде су им падале до земље. Други ред су образовали калуђери, који су били под управом опата Јеврема и Серапиона, као и сви нилски калуђери. Иза њих су били аскети, који су дошли с удаљених стена. Једни су носили на својим поцрнелим и осушеним телима дроњке без облика, други су имали место одела само трске увијене врежом. Многи су били голи, али их Бог беше покрио густом длаком као руно у оваца. Држали су сви у руци по једну зелену палму; рекао би човек да је дуга од смарагда; могли су се упоредити с хоровима изабраника, ća живим зидинама Божјег града. Скупом је владао тако савршени ред да Пафнус без муке нађе калуђере, који су били под његовом управом. Намести се покрај њих, потрудив се пре тога да сакрије своје лице под кукуљачом, да остане непознат и не узнемири њихово побожно очекивање. Одједном наста велика вика: — Светитељ! викало се на све стране. Светац! Ево великог свеца! Ево оног кога пакао није победио, ево Божјег љубимца! Наш отац Антоније! Потом све ућута и сви падоше ничице, ударајући челом о песак. С врха једног брежуљка у пустој бескрајности, приближавао се Антоније, кога су придржавали његови предраги ученици Макарије и Аматас. Корачао је споро, али му је стас био још прав и осећали су се у њему остаци надчовечје снаге. Његова бела брада ширила се по његовим широким грудима, његова глатка