Delo

Т А И Д А 439 глава бацала је светлосне зраке као Мојсијево чело. Његове очи имале су орлов поглед; детињи осмех блистао се на његовим округлим образима. Да благослови свој народ, подиже своје руке, уморне од нечувених радова за читаво столеће, а његов глас одјекну последњи пут у овим речима љубави: — Како су лепи твоји шатори, о Јакове! Како је љупка твоја војска, о Израиљу! Одмах затим, с краја на крај живог зида, као да је складно грмео гром, одјекну псалм: Срећан је човек који се боји Го с п о д а. Међутим, праћен Макаријем и Аматасом, Антоније је пролазио кроз редове стараца, пустињика и калуђера. Овај видовити човек који беше видео небо и пакао, овај усамљеник који из пећине у стени беше управљао хришћанском Црквом, овај светац који беше подржао веру мученика у данима највишег искушења, овај учени човек чија речитост беше уништила јерес, говорио је нежно сваком свом сину и опраштао се с њима на обичан начин у очи своје блажене смрти, коју му беше најзад обећао Бог, који га је волео. Говорио је опатима Јеврему и Серапиону: — Заповедате многобројним војскама и обојица сте чувене војсковође. Зато ћете бити на небу у златним оклопима а арханђео Михаило ће вам дати назив хиљадара своје војске. Кад угледа старца Палемона, загрли га и рече: — Ево најмилијег и најбољег мог сина. Његова душа шири мирис тако пријатан као цвет боба који он сеје сваке године. Опату Зозиму говорио је овако: — Ниси очајавао због Божје доброте, зато је у теби Господњи мир. ЈЂиљан твојих врлина је цветао на ђубришту твоје покварености. Управио је свакоме речи непогрешне мудрости. Старцима је говорио: — Апостол је видео око Божјег престола двадесет четири старца, где седе, одевени у беле хаљине, и украшене главе. Младим људима: — Будите весели; оставите жалост срећнима овог света. Тако, пролазећи пред својом синовљом војском, делио је савете. Видећи га где се приближује, Пафнус паде на колена, растрзан страхом и надом. — Оче, оче, узвикну у својој смртној муци, оче мој! Дођи