Delo

440 Д Е Л О ми у помоћ, јер пропадам. Даровао сам Богу Таидину душу, живео сам на врху једног стуба и у соби једног гроба. Моје чело, без престанка наслоњено на земљу, постало је жуљевито као колено у камиле. И при свем том Бог с удаљио од мене. Благослови ме, оче, и бићу спасен; растреси изоп и бићу опран и блистаћу се као снег. Антоније не одговори. Управљао је редом на своје ученике поглед, чији сјај нико није могао издржати. Зауставивши се на Павла, кога зваху Простаком, посматраше га дуго, затим му даде знак да се приближи. Како су се чудили сви да се светитељ обрати човеку лишеном умних способности, Антоније рече: — Бог се овом више смиловао него и једном од вас. Подигни очи, сине Павле, и реци шта видиш на небу. Павле Простак подиже очи; лице му се заблиста и језик одреши. — Видим на небу, рече, постељу украшену засторима пурпурним и златним. Око ње, три невине девојке, пажљиво стражаре да јој се не приближи ниједна цуша, сем избранице којој је постеља намењена. Верујући да је та постеља знамење његове вечне славе, Пафнус се већ захваљивао Богу. Ну Антоније му даде знак да ћути и слуша Простака, који шапташе у заносу. — Три невине деве ми говоре; кажу ми: Једна светитељка ће на скоро оставити земљу; хоће да умре Таида из Александрије. Ми смо наместиле постељу њене славе, јер представљамо њене врлине: Веру, Страх и Љубав“. Антоније упита: — Мило дете, шта видиш јо u ? Павле пређе небо погледом, узалудно, од горе до доле, са запада на исток, кад му на један мах очи наиђоше на антинојског опата. Лице му побледи од неког светог страха, а с његових зеница одблеснуше невидљиви пламенови. — Видим, шапну, три ђавола који се спремају, пуни радости да зграбе овог човека. Личе на кулу, жену и врача. Сви носе своје име обележено усијаним гвожђем: први на челу, други на трбуху, трећи на груцима, а то су: Понос, Блуд и Сумња. „Видео сам...“ Рекавши то, унезверених очију, с уснама палим, Павле паде поново у своју простоту.