Delo

Т А И Д А 441 Како су антинојски калуђери гледали Антонија брижно, светитељ изговори само ове речи: — Бог је изрекао свој правичан суд. Морамо га обожавати и ћутати. Пође даље. Ишао је благосиљајући. Сунце је сишло на видик и окружило га зрачним венцем, a] његова сенка, прекомерно увеличана небесном милошћу, развијала се за њим као бескрајни ћилим, у знак дуготрајне успомене коју је овај велики светац морао оставити међу људима. Стојећи, али поражен, Пафнус није видео, није чуо више ништа. Једино му је звонило у ушима: „Хоће да умре Таида“. Таква мисао му не беше пала никад на ум. Двадесет година је посматрао мумијину главу и ево где га потресе очајна мисао: да ће смрт угасити Таидине очи. „Хоће да умре Таида!“ Неразумљив израз! „Хоће Таида да умре!“ У то мало речи какав страшан и нов смисао! „Хоће Таида да умре!“ На шта онда сунце, цвеће, потоци и сав овај свет? „Хоће Таида да умре!“ Чему ће служити овај свет? Изненада скочи. „Да је видим поново, да је видим опет!“ Поче трчати. Није знао где је ни куд иде, али га је нагон водио с потпуном извесношћу, ишао је право Нилу. Над великом речном водом била су много једрила. Скочи у један чамац, леже на његов предњи део, очима гутајући простор, викну од бола и беснила: — Луда, како сам био луда, те нисам имао Таиду, кад је још том било време! Луд сам био те сам веровао да је било другог чега на свету сем ње! О лудости! Мислио сам на Бога, на спас своје душе, на вечни живот, као да је све то нешто вредело, кад се видела Таида! Како нисам осетио да рај беше у једном једином пољупцу ове жене, да без ње живот нема смисла и само је рђав сан ? О глупаче! Видео си је а желео си добра другог света. О кукавицо! Видео си је и бојао си се Бога. Бог! Небо! Шта је то? И шта имају да ти понуде што би вредело и најмањи делић оног што би ти она дала? О, јадни безумниче, тражио си божанствену доброту на другом месту а не на Таидиним уснама! Ко ти је руком заклонио очи? Проклет био ко те је заслепио тада! Могао си купити по цену проклетства тренутак њене љубави и ниси то учинио! Ширила је пред тобом своје руке, створене од меса и мириса цвећа и ниси пропао у неисказане чари њених откривених груди! Слушао си завидљиви