Delo

442 Д Е Л О глас који ти је говорио: „Уздржи се.“ Глупаче, глупаче, жалосни глупаче! О кајање! О грижо савести! О очајање! Немати радости: понети у пакао успомену на час који се не може заборавити и викнути Богу: „Спали моје месо, сасуши сву крв мојих вена, раздроби моје кости, али ми нећеш отети сећање које ме мирисом испуњује и освежује у век векова!.... Хоће Таида да умре! Смешни Боже, кад би знао, како се смејем твом паклу! Хоће Таида да умре и неће никад бити моја, никад, никад!“ И док је чун ишао за брзом струјом, остао је целе дане лежећи потрбушке и понављајући: — Никад! Никад! Никад! Затим, при помисли да се беше дала другима а не њему, да беше посејала по свету љубав и да он није у њој оквасио своје усне, усправљао се као дивљак и урлао је од бола. Раздирао је прси својим ноктима и уједао месо својих мишица. Мислио је: — Кад бих могао побити све које је волела! Мисао на ова убиства испуњавала га је једним пријатним бесом. Мислио је да закоље Никију полако, на тенани, гледајући га у очи. Затим му је јарост ишчезавала од једном. Плакао је и јецао. Постајао је слаб и благ. Нека непозната нежност блажила је његову душу. Обузимала га је жеља да се баци о врат другу из свог детињства и да му каже: „Никија, волим те, јер си је волео. Причај ми о њој! Реци ми шта ти је говорила“. И без престанка су му падале ове речи као нож у срце: „Хоће Таида да умре!“ — Дневна светлости! Сребрнаста ноћна тамо, звезде, небеса, дрвеће с немирним врховима, дивљи зверови, домаће животиње, брижне људске душе, не разумете ли: „Хоће Таида да умре!“ Светлости, поветарци и мириси нестаните. Пропадните облици и мисли васионе! „Хоће Таида да умре!

“ Била је лепота овог света, и сваки, ко јој се приближио, китио се одблесцима њене дражи. Како беху љубазни онај старац и они мудраци који седеше покрај ње на александријској гозби! Како њихов говор беше милозвучан ! Множина веселих изгледа облетала је око њихових усана и наслада је испунила мирисом све њихове мисли. И пошто је Таидин дах био над њима, све што су говорили било је љубав, лепота, истина. Мила безбожност позајмила је своју драж њиховим беседама. Изражавали су лако људску величанственост. На жалост, све је то још само сањ