Delo

444 Д Е Л 0 ти сам био дирнут, да си је видео у овим побожним призорима, где лије истините сузе и пружа небу своје руке као палме. Одавно већ имам под својом управом жене и држим се правила да не радим против њихове природе. Све семење не даје исто цвеће. Све се душе не посвећују на исти начин. Треба имати на уму да се Таида предала Богу, кад беше још лепа, а такво жртвовање, ако није једино у свом роду, у најмању руку је врло ретко... Ова лепота, њено природно одело, није је још напустила, и ако болује већ три месеца од грознице, од које умире. Како, за време своје болести, тражи без престанка да види небо, наређујем те је износе свако јутро у двориште, близу кладенца, под старом смоквом, у чијем хладу обично опатице овог манастира држе своје скупове; ту ћеш је наћи, поштовани оче; али се иожури, јер је Бог зове себи и вечерас ће мртвачки покров покривати ово лице које Бог створи за саблазан и поуку свету. Пафнус пође за Албином у двориште, озарено јутарњом светлошћу. Дуж кровова од ћерпича голуби стојаху у реду као низ бисера. На постељи, под смоквом, почивела је Таида потпуно бела, прекрштених руку. Стојећи покрај ње, жене покривене велом изговараху гласно молитве смртних мука: — Смилуј се на мене, Боже, по својој великој благости и и утри моје грехе у мноштву својих милосрдних дела! Викну је: — Таидо! Она подиже своје трепавице и окрену своје беле очи онамо одкуда је долазио глас. Албина даде знак калуђерицама да се удаље неколико'корака. — Таидо! — понови калућер. Таида подиже главу: неки лак дах изиђе с њених белих усана: — Ти си то, оче?... Сећаш ли се воде с извора и урма које смо брали?... Тог дана, оче мој, почели су за ме љубав... живот. Ућута и глава јој паде опет. Смрт је лебдела над њом. Самртни зној украшаваше њено чело. Прекидајући величанствену тишину, једна грлица гукну сво јим тужним гласом, по том се калуђерово јецање помеша с девојачким певањем псалама. — Опери ме од мојих прљавштина и очисти ме од мојих грехова. Јер ја знам своју неправду и моја кривица се диже непрестано против мене. На један мах, Таида се усправи на постељи. Њене љуби-