Delo

Т А И Д А 445часте очи отворише се колико су велике: и усхићених погледа, пружених руку ка далеким брежуљцима, рече јасним и свежим гласом: — Ево ружа вечног јутра! Очи јој блистаху; слаба румен обузимаше њене слепе очи. Оживела је поново, милија и лепша него икад. Пафнус, клечећи, стеже је својим црним рукама. — Не умири, — викао је чудним гласом који ни он сам није познавао. Волим те, не умири! Слушај, моја Таидо. Преварио сам те, био сам само једна бедна луда. Бог, небо, све то није ништа. У истини постоји само живот на земљи и љубав међу бићима. Љубим те! Не умири! То би било немогуће; ти си сувише драга. Ходи, ходи са мном. Бежимо; однећу те врло далеко на својим рукама. Ходи, волимо се. Чуј ме дакле, о миљеницо моја и реци: „Живећу, хоћу да живим“. Таидо, Таидо, дижи се! Није га чула више. Њене зенице су пливалеу бесконачности. Она шапуташе: — Небо се отвара. Видим анђеле, пророке и свеце

добри Тодор је међу њима, с рукама пуним цвећа; смеје се на ме и зове ме Два серафима долазе мени. Приближују се

...како су лепи!... Видим Бога. Уздахну весело и глава јој паде поново непомична на узглавље. Таида беше мртва. Пафнус, стежући је очајно, прождирао ју је од жеље, беснила и љубави. Албина му викну: — Одлази проклетниче! И положи пажљиво своје прсте на очне капке мртве жене. Пафнус1 се измаче уназад, посрћући, очи му сагореше од пламенова и осећаше да се земља отвара под његовим ногама. Деве запеваше Захаријеву химну у Божју славу: — Благословен Господ, Бог Израиљев. Брзо им заста глас у грлу. Спазиле су калуђерово лице и бежале су од ужаса, вичући: — Вампир! вампир! Беше постао тако одвратан да, прелазећи руком прекосвог лица, осети своју ружноћу. Превео с француског Стева Маринковић