Delo

478 Д Е Л О ног режима, онда би једини законити пут био, да се претходно, путем промене Устава, укине оно његово наређење, које би говорило о потпуном изједначењу система управе у старим границама и сваком новом присаједињеном крају. Међутим, на случај да српски Устав нема такав пропис о аутоматском распростирању постојећег управног система на све новоприсаједињене крајеве, значило би, да правно није искључена могућност стварања засебног система управе у новим крајевима, таквог система који би различан био од прилика у Србији старих граница. Цело се питање дакле своди на то, да ли Устав српски садржи такво наређење или не. Пошто је ово једно крупно питање, то се мора тражити јасан и прецизан пропис, без икаквих аналогија, без икаквих навођења „духа“ Устава и томе слично. Дух Устава примењује сеонде, где је апсолутно нужно подвести неку појаву под уставни пропис. Где се пак, као што је овде случај, одговор може налазити баш у том факту, што Устав не говори о постављеном питању, ту дух Устава као правни аргуменат има врло слабу вредност. Устав од 1903 године, који данас важи у Србији, нема таквеодредбе, и врло је паметно што такве одредбе нема, јер није ни могуће у напред предвидети, какви све прираштаји могу наступити. Српски Устав, који је врло опширан, много опширнији можда него што је то код једног основног државног закона потребно, нема ниједног прописа о томе, какав мора бити режим управе у новим крајевима, који би евентуално били Србији присаједињеии. Било да редактори Устава на то нису мислили, било да су намерно изоставили то питање, које се иначе, на пример код трговинских уговора, увек додирује, — главно је да Устав н и ј е то питање решио, те према томе не постоји правна нужност, да се систем управе у присаједињеним крајевима изједначи са системом управе у старим границама Србије. Против овог схватања изгледа, али само привидно, да говори чл. 4 Устава, којигласи: „Државна област Краљевине Србије не може се ни отуђити ни раздвој ити. Она се не може ни смањити ни разменити без пристанка Велике Народне Скупштине“. Да ли ова забрана, да се државна област не може раздвојити, значи и то, да у свакој Србији присаједињеној области мора постојати исти режим управе, који и у старим границама? Никако. Члан 4 Устава, прва реченица, с обзиром на другу реченицу тог прописа, једино има тај значај, да се њиме забрањује делење Србије на две државе. Међутим, та забрана ниу-