Delo

50 Д Е Л 0 чињеница по Бергзону су идентични апарати који се јављају на дивергентним линијама еволуције. По Дарвиновој теорији коју Бергзон узима за модел механистичког објашњења — органи постају индиректном адаптацијом, т. ј. елиминирањем на основу природног одабирања оних прилагођења на спољашње услове, који су штетни по опстанак организама. По другом једном механистичком објашњењу — хипотези Ајмеровој (Eimer) — органи постају директном адаптацијом на спољашње услове живота. Ни у једном ни у другом случају пак није могућ постанак идентичних органа горње врсте. По механизму истина није потребно да исти ефекти увек имају исте узроке (и ако исти узроци увек производе исте ефекте), али примена тога принципа у нашем случају немогућа је. Адаптација на име има двострук смисао: она значи или пасивно примање једне већ постојеће форме или активно произвођење једне форме, која само одговара датим спољашњим условима. У органском свету адаптација прве врсте очевидно немогућа је, у њему је могућа само адаптација друге врсте. Кад се говори међу тим о адаптацији онда се та два смисла мешају, и адаптација друге врсте замишља се да је сама собом адаптација прве врсте. Да је то заиста тако, Бергзон показује на једном конкретном примеру, који ћемо и ми овде употребити. Узмимо око сепије, једног мекушца, и упоредимо га са оком кичмешака. Оба ока имају све битне делове једнаке, мрежицу, рожњачу, сочиво. Несумњиво је, да су се мекушци и кичмењаци раставили раније од свог заједничког претка но што се јавило око сепије. Откуда дакле ова сличност структуре? По хипотези индиректне адаптације промене органа постају или акумулацијом незнатних промена, које природно одабирање управља једним правцем (Дарвин), или се те промене јављају одједанпут, скоковима (Хуго де Фрис). По Дарвину дакле око сепије постало је на тај начин, што се у првобитном простом оку јавиле сукцесивно промене у разним деловима његовим, које су се поступно тако акумулирале, да је постао један нов орган вида. Али кад прегпоставимо, да једна појединачна промена првобитног ока није толика да би сметала гледању, функционисање органа биће истина могуће, али таква индиферентна промена нема никакве важности за природно одабирање, ово дакле не може ступити у акцију. Морали бисмо дакле претпоставити, да таква промена чека на комплементарне промене у другим деловима органа, па да тек онда добије важности за природно одабирање. Така претпоставка већ