Delo

БЕРГЗОНОВА ТЕОРИЈА ОРГАНСКОГ РАЗВИЋА 51 'противречи Дарвиновим принципима, а противречност је још много већа, кад узмемо у обзир, да се истоветна случајна промена има да јави и у оку сепије и у оку кичмењака, дакле на двема сасвим независним линијама развића, и да се безброј таких промена има поступно да акумулира. У хипотези Фрисовој истина отпада тешкоћа промене, на коју је без утицаја прородно одабирање, јер је овде свака случајна промена већ толика, да одмах може природно одабирање ступити у акцију, отпада и тешкоћа акумулације безбројно промена, односно тај број постаје несравњено мањи, али остаје тешкоћа, да се иста случајна промена има да јави и у оку сепије и у оку кичмењака. Осим тога овде се јавља једна нова тешкоћа: пошто је појединачна случајна промена толика да утиче на функцију гледања, то се мора у хипотези Фрисовој претпоставити, да се у свима битним деловима ока јављају у исто доба промене тако, да промењени орган као целина може функционисати. Тако звани принцип корелације овде није довољан, јер не само да се случајне промене имају ца јаве заједно (што иначе није немогуће, у многим случајевима шта више и нужно), већ те промене треба да су међу собом гако координиране, да се тиме одржи па шта више и усаврши једна функција, а то је очевидно немогуће претпоставити, ако су промене случајне. Хипотеза индиректне адаптације не може дакле да објасни појаву идентичних апарата на разним линијама еволуције. Али ни хипотеза директне адаптације није у стању да то 3 чини. Да се замислити и вероватно је, да је пигментна пега инфузорија, тај најпростији орган 'вида, постала директним утицајем светлости. Али каква разлика у структури између тако компликованог органа као што је око сепије и кичмењака и ове пигментне пеге? Може ли се претпоставити, да је и то око директни продукт светлости? То је очевидно немогуће. Утицај светлости може бити повод да организам развије таквој око, али узрок у правом смислу за појаву тога органа он не може бити. Адаптација у овом случају може само значити реакцију, унутрашњу реакцију организма на спољни утицај, никако не пасивно примање једне спољашње већ готове форме. Тешкоћа постаје још већа кад се узме у обзир веза која постоји између ока и моторног апарата, веза у којој лежи права корист органа вида за организам: како је могуће претпоставити да светлост, 4*