Delo

52 Д Е Л О стварајући око, ствара и нервни апарат и мускуле који су с њим у вези? На послетку ни трећа форма механистичког објашњења, неоламаркизам, није у стању да нам омогући схватање нашег примера. По Ламарку органско биће има способност да се мења употребом и неупотребом својих органа и преносом тако задог бивених промена на своје потомке. Те промене би биле резултат напора самог живог бића да се адаптира условима живота. Ако ои замислили, да се тај напор збива чисто механички под притиском спољних околности, имали бисмо чисто механистичко иОјашњење, које нас ничему не би одвело. Ако пак са извесним неоламаркистима (чији је најзначајнији преставник Копе) тај напор схватимо психолошки, као свесну примену воље, биће нам опет немогуће објашњење нашег примера. Јер немогуће је схватити, како ће свесна воља моћи, полазећи од простог ока инфузорије, произвести онај велики број тако различних и међу собом тако чудесно координираних промена, да би се дошло до комплицираног ока кичмењака. Осим тога тешкоћа неоламаркизма лежи и у наслеђу задобивених карактера, које како изгледа није немогуће, али је више изузетак него правило. Али неоламаркизам у психолошком облику даје један принцип, који, схваћен дубље, постаје једино срество за објашњење горњег примера и еволуције органске у опште. Ни финализам не даје задовољавајуће објашњење горњег примера. По њему јединство функције, односно координираност делова тако комплицираног органа као што је око кичмењака, да се објаснити само планом напред конципираним, по коме се ствара такав орган: идентичност органа на разним линијама органске еволуције је у овом случају резултат идентичног плана, који се у оба случаја има да реализује. И ако се формално оваком објашњењу нема шта замерити, несхватљив остаје начин извођења идентичног плана. Али и ако су до сада побројане теорије еволуције нетачне, ипак у свакој од њих има по један део истине. Дарвинизам у облику неодарвинизма (Вајсман) у праву је кад тврди, да битни узроци варијације леже у разликама клица а не индивидуа, које су њихов носилац, али није у праву у колико те разлике држи за случајне и индивидуалне. Теорија мутације је вероватно у праву кад тврди, да код специја постоје периоде константности и периоде мењања (тиме је речено да тенденција за променом