Delo

БЕРГЗОНОВЛ ТЕОРИЈА ОРГАНСКОГ РАЗВИЋА 53 гније случајна). Теорија Ајмерова, по којој се варијације карактера збивају у одређеним правцима, мора се признати за тачну у толико у колико се у опште мора признати одређеност еволуције, ма да је еволуција узета у целини неодређена, док се мора одбацити тврђење Ајмерово, да су спољни услови директни узроци те еволуције. Теорија неоламаркиста у психолошком облику њеном у праву је у колико тврди, да је психолошки напор директни узрок еволуције органске, али нема право кад тај напор идентифицира са свесном индивидуалном вољом. Финализам је тачан у колико тврди, да постоје циљеви који се реализирају варијацијама организама, али нетачан је у колико узима да су ти циљеви у напред дати као готови планови који имају само да се изведу. Исто тако финализам је нетачан и у колико тврди, да је сваки организам циљ за себе, док се у ствари о циљности у органском свету може говорити само кад се целина органског •света узме у обзир. Еволуција органског света не може се дакле објаснити ни на основу механизма ни на основу финализма. Прави узрок тој еволуцији мора се тражити у једноме принципу, који је сродан финалистичком, али дубљи од њега, а то је принцип стварачке еволуције. Органски свет на име има да се схвати као продукт једног јединог недељивог стварачког животног акта (животног елана), који је део, једна варница оног великог стварачког акта којим је постао наш сунчани систем. Тај акт има да се замисли као један велики импулс у напред, који се дочепава мртве материје на земљиној површини и приморава је да прими форме на себе, које она сама собом не би била никада у стању да произведе. Мртва материја чини отпор томе елану, и резултат тога отпора и животног елана су органске форме, које су се сукцесивно развиле. Јединство животног елана у тсме развићу налази свога израза у континуитету клицине плазме, тако да поједини органски индивудуи престављају само посреднике њене од раније генерације клица ка доцнијој и у извесном смислу само израштаје на тим клицама. Услед отпора материје животни се елан грана у разне еволутивне гране, али он остаје узрок оним варијацијама, чије сумирање наслеђем производи нове специје. Кад специје, полазећи од општег претка, еволвирају оне у исто доба и дивергирају, али заједнички животни елан у стању је, да и на различним линијама развића произведе и идентичне •ефекте у специјалним тачкама.