Delo

54 Д Е Л О На основу ове последње особине животног елана (замаха) и наш горњи пример постаје схватљив, и његова схватљивост у исто доба расветљава нам и саму природу животног елана. Оношто фрапира наш дух при посматрању тако комплицираног органа као што је око кичмењака, то је контраст који постоји између бескрајне сложености његове структуре и простоте и једноставности његове функције. И механизам и финализам замишљају, да је такав орган постао сукцесивним сумирањем одвојених делова. Али да такав није његов постанак следује већ из тога, што се ембрион развија не удруживањем и додавањем елемената, већ одвајањем и удвајањем. Много је природније закључити, да јединство и множина у овом случају немају исти степен реалности, да јединство припада самом органу а његова множина нашем посматрању органа са разних гледишта. Око се може према томе замислити и као прост акт гледања, који се за нас распада у мозаик ђелица. Да један недељиви акт може повући за собом множину делова, пример нам је зато сваки акт кретања. Кад покренем руку с једног места на друго, тај је покрет један недељив акт, али је њиме стављена серија разних места у простору. Заступник механизма тврдио би, да се кретање збило сукцесивним додавањем елементарних кретања с једног места на друго најближе, заступник финализма обратио би пажњу на ред места (на форму пута), и један и други превидели би међу тим оно што је битно, саму покретљивост (la mobilite)1. Тако стоји и са оком и гледањем: гледање је нешто в и ш е од делова ока и њихове узајамне координације. Претпоставимо даље, да рука која се креће наилази на отпор, да се н. пр. креће у маси од гвожђанах опиљака. Кад рука стане, ситни делови гвожђа распоредиће се у извесној форми. Кад бисмо сада претпоставили, да су рука и њен покрет били невидљиви, гледаоци ће тражити разлог тој форми или у самим делићима гвожђа (заступници механизма) или у раније конципираном плану (финалисти), док тај разлог међу тим лежи у једном недељивом акгу кретања руке. Што је напор руке јачи, тим ће и она заћи дубље у гвожђану масу, али чим стане и распоред ситних делова гвожђа одмах је ту. Тако стоји и са гледањем и оком. Што акт гледања буде 1 llo Бергзону на име сваки је непрекидни акт кретања, па ма колики био пут тела који се њиме прелази, један потпуно недељив акт. Како Бергзон на основу овог свог оригиналног учења решава тешкоће Зенонових доказа, види о томе у „Г Evolution creatrice” crp. 333—337.