Delo

БЕРГЗОНОВА ТЕОРИЈА ОРГАНСКОГ РАЗВИЋА 55 ишао даље у остварењу своје тенденције биће и број делова ока већи, његова структура компликованија, али координација делова биће увек потпуна и савршена. На тај начин постаје нам схватљива и појава истог органа вида код сепије и кичмењака: и у једном и у другом случају акт гледања био је подједнаке јачине, с тога је створена и иста структура органа вида. Као што је орган вида продукт недељивог акта гледања (или тежње, тенденције за гледањем), тако је и сваки други орган продукт недељивог акта одговарајуће функције, а сви су ови разни акти опет само различне стране оног једног недељивог акта, животног елана, чији је продукт цео органски свет. Оваким схватањем животног елана избегнуте су, вели Бергзон, и тешкоће витализма. Принцип животне снаге наилази на тешкоћу, која лежи у појму индивидуације примењеном на органски свет: сваки је организам скуп разних органа, сваки је конгломерат ћелија. Да ли свака ћелија и сваки орган има своју засебну животну снагу? Да ли је сваки органски индивидуум само израштај на клициној плазми? Где ту почиње, где се свршава животна снага једног органског индивидуума? Само претпоставка једног јединог животног принципа, чији је продукт цео органски свет, у стању је избећи ове несавладљиве тешкоће витализма. Животни елан, и ако недељив, има да се замисли као спој неколико различних тенденција, које он има да реализира стварајући органски свет, пошто је и сам Taj елан по свој унутрашњој природи једна тенденција. Као што сваки од нас преставља у своме детињству особу, у којој се налазе разне личности које би се могле развити, тако и животни елан садржи разне тенденције у себи; само док ми нисмо у стању да све личности реализирамо у току доцнијег живота, животни елан у стању је да сваку од својих основних тенденција реализира. Наилазећи на мргву материју, животни елан морао се је најпре потпуно акомодирати њеним физичко-хемиским законима: први организми имају да се замисле као мале масе протоплазме једва диференциране, сличне с поља данашњим амебама, само с том разликом што су садржавали у себи огромни притисакЈ који их је имао уздићи до виших форама живота. Услед овог притиска несумњиво је, да су први организми имали тенденцију максималног рашћења, али како је органска материја у стању да се повећава само до извесне границе, живот је морао савладати нови отпор материје приморавајући умножене делове ове последње да остану заједно. Он то чини