Delo

56 Д Е Л О поделом рада, која је опет резултат многострукости тенденција садржаних у првобитном животном елану. Спољни услови живота даљи су отпор материје, које животни елан има да савлада: он то чини адаптирајући се на њих колико је то потребно, да би се оствариле основне тенденције његове. Главне гране, у које се грана органски свет у своме развићу, престављају реализацију ових основ-них тенденција животног елана. Отпор материје даље узрок је што се свака од ових линија грана у споредне гране, што се при овоме гранању долази до специја које нису способне за даљу еволуцију, и до специја које пресгављају назадак. Тај отпор чини даље те се свака специја понаша тако, као да се општа струја живота има да садржи на њој, да је не пређе. Отуда борба специја за живот и дисхармонија која влада у органском свету. Те дисхармоније не би било, хармонија у органском свету морала би бити све већа што се даље иде у развитку његовом, кад би тај развитак престављао реализацију једног у напоед утврђеног плана, као што то тврди финализам. У ствари хармоније у органском свету има, али она не лежи напред већ назад, она лежи у јединству животног елана из којег произилази органски свет. Прогреса у органском свету несумњиво има, посгоје две или три гране развића у којима се јављају све компликованије, све више органске форме, али између тих грана има много споредних грана, у којима се налазе многа оступања, застоји и назадци. Развиће органског света преставља у ствари више од реализације једног у напред утврђеног плана: пред будућношћу еволуције живота врата су отворена, она је безгранично стварање форама, које никаква интелигенција не би могла предвидети, пошто је интелигенција и сама један њен продукт. Еволуција органског света је стварање новога у апсолутном смислу, стварање без унапред утврђеног плана, на кратко та је еволуција стварачка. Два су основна резултата која животни елан, с погледом на отпор материје, има да постигне: прво постепену акумулацију енергије, и друго, претварање те енергије у слободна кретања. Животни елан није био у стању да та два резултата реализује заједно у организмима: отуда две главне линије органског живота, биљни и животињски свет. Разлика између ова два света не лежи у особеним карактерима (у статичким оделитим озна кама, које су залуд тражене, јер их нема) већ у особеним тенденцијама, које они имају да остваре: биљке нагомилавају сунчану енергију у органским материјама, а животиње, служећи се