Delo

БЕРГЗОНОВА ТЕОРИЈА ОРГАНСКОГ РАЗВИЋА 57 тим материјама за храну, претварају енергију нагомилану у њима у слободна кретања. Овој основној разлици одговара даље разлика у непокретности биљака и покретности животиња: тиме што животиње морају да траже своју храну, оне морају да се крећу с места. Последица ове разлике даље је у томе, што су биљке несвесни, док су животиње свесни организми: свест омогућује разноврсна кретања, особитно слободни вољни избор кретања. Отуда даље у животињским вишим организмима нервни систем, који је посредник између чулних опажања и кретања (слободних и рефлексивних), док тога система у биљака нема. Али непокретност и неосетљивост, односно покретљивост и свест нису апсолутно оделиги карактери животињског и биљног света : покретљивост и „осетљивост“ извесних органа код извесних биљака с једне стране и слаба свест и непокретљивост извесних паразита у животињском свету, као и делимична подложност животињског света вегатативном животу доказ су зато. Заједница тенденција првобитног животног елана, од кога воде своје порекло и биљни и животињски свет, налази свога израза и у полном оплођавању биљака, које је за биљку можда само један луксуз, али које се мовало јавити и код биљака, да би животиње доспеле до њега. Исто то да се рећи и за тенденцију биљака за развићем у више и компликованије организме: како је ова тенденција битна за животињски свет, који има да реализира слободу радњи у све већем обиму, то је та тенденција саопштена и биљном свету од првобитног животињског елана, који је заједнички извор оба света. Животињски свет преставља на тај начин прави циљ целокупне органске еволуције, а нервни систем опет, заједно са чулним апаратима и мускулима, преставља центар животињског организма, коме служе сви остали делови његови. Задатак је живота да унесе што више неодређености, што више слободе у материју, и нервни систем преставља прави резервоар слободе. Али животни елан није био у стању, да ову своју основну тенденцију реализира подједнако на свима главним гранама еволуције животињског света. Од четири главне линије, у које се развио животињски свет (бодљокошци, мекушци, зглавкари и кичмењаци), прве две су убрзо постале неспособне за даљу еволуцију, а само друге две биле су способне да се високо уздигну. Први виши животињски организми, које је животни елан био у стању да створи, личили су несумњиво на наше данашње црве, само с том разликом, што данашњи црви немају оне бескрајне пластичности