Delo

ЗА ЈУГОСЛОВЕНСКУ ФИЛОСОФИЈУ КУЛТУРЕ 77 онални, безшуман додуше али преболно тежак и кобан значењем; страшан безсловесношћу у себи и налик непоштовању нације. Светосавство и доситејство медаље Мештровићеве није се прочитало из нагих човечности што су представљале отаџбину победницу, нити се појмила узвишена човечност нагих јуначких тела; немамо страха од гвоздене ватре по разбоју него од наготе човека у пластичкој уметности. И није се појмило сељаштво и старосрпство краља победилаца на коњичку његовом изрезаном као на плоски, на чутури херцеговачкој, сличног свештенику простонародног српског краља у хаљини оној тежачкој црногорској зими што се носи, нити му се соко поносити и срчани на десници одгоненуо. Да је на две стране те медаље била типична лепотг српске душе, српски народ преведен у његову уметност, није се докучило; и остало је неископано благо философије српске културе и религије српског национализма, благо свето и прекривено симболом класичне и модерне и националне и општељудске лепоте Ивана Мештровића. Било би достојно казне кад би се тај културно-национални грех био учинио с предумишљајем и злотворне савести, преболна би била морална болест, и из корена испржавање морао би да јој буде прави лек. Али у боље верујмо, и једино незнање и неумење, несналажење пред херојском лепотом, снебивање и престрављеност пред рођеном културом нека нам значи предисторију чина и тегобу случаја; моралне одговорности не би могло да буде у том случају, него једино позитивне.. пред судбом националне савести или државног водства. Онемогућити за вазда мора се слична невољност, јер би мучно говорило о нашем културном вођењу кад би се некажњено пуштале намерне разорности или остављала неизлеченима наказна појимања и тровање безсловесношћу. Антика је израду ликова за новац поверавала резачима најславнијим у својој вештини, а један споменик Германије Бизмарку саградио је Ледерер а други извајао Хилдебранд; обадвојица неогромни, али најугледнији и понајбољи у свом народу. Код нас, Карађорђа гради сликарство Г. Вучетића, одликовање Великој Војсци инжињерство Г. Чарапића; члана нашега народа, верујемо, најпоштенијег и најродољубивијег, али који се чуо није нити ће се кадгод чути у културном раду националном што се зове круиним и племенитим именом, благородним, узвишеним, Уметности. Незнање дакле и неумење претпоставивши а не рђавосг воље и злохотну намерност, најближе је помислити да је^мону-