Delo

274 Д Е Л 0 збиља нешто скоро кобно. Пред вече, — вративши се кући, свиреп и грдан, ражљутих се на мога посилног Атанасија и ударих га из све снаге двапут преко лица, тако да му окрвавих лице. Он је код мене већ одавно служио, и дешавало се и пре ца сам га ударао, али никада са таквим зверским немилосрђем. И верујете л’ ми, мили моји, четрдесет је година прошло од то доба, а и данас се сећам тога са стидом и муком. Легох да спавам. Одспавах једно три сата, устајем, већ се указује дан. Ја наједаред устадох, не хтедох више спавати, приђох к прозору, отворих, — прозор ми је гледао у башту, видим рађа се сунашце, топло, дивно, заори се птичије певање. Што ли ја то осећам у души својој као нешто срамно и ниско ? помислих у себи. — Да није то отуд, што идем да проливам крв? Не, мислим ја. канда неће бити отуд. Да не буде стога, што се смрти бојим, што се бојим да ћу бити убијен? Не, ниникако није то, ни из далека није то... И наједаред се сетих у чему је била ствар: у том, што сам синоћ избио Атанасија! Све ми наједаред изађе пред очи, баш као да се опет поновило: стоји он преда мном, а ја замахнуо па га бијем право у лице, а он држи руке са стране, дуж саставака од чакшира, главу исправио, очи избечио као у фронту, дрхти при сваком ударцу, и чак не сме ни руку да подигне, да се одбрани, — и то је човек дотле доведен, и то човек туче човека! Какво злочинство! Као да ми оштра игла прође кроз сву душу. Стојао сам као луд, а сунашце сија, листићи се радују, блистају, а птичице, птичице Бога хвале... Покрих обадвема рукама лице, падох преко постеље и стадох горко плакати. И сетих се ту мога брата Маркела и оних речи, што их је говорио слугама пред своју смрт: „мили моји, драги моји, зашто ви мене служите, зашто ме волите, и заслужујем ли ја да мене некослужи?" — „Да, зазаслужујем ли ја?“ дође ми наједаред у главу. И збиља, чиме ја то заслужујем да ме служи други човек, такав исти човек као и ја — слика и прилика Божија? Просто ми се увуче и упи у главу први пут у животу тада то питање. „Мајчице, храно моја, ваистину је сваки човек свима и за све крив, само што то људи не знају, а кад би дознали — одмах би настао рај!“ „Господе, та ваљда тек није и то неистина! — плачем ја и мислим; — ја сам можда збиља од свију кривљи за све, а и гори сам од свих људи на свету! — И наједаред ми изађе пред очи сва истина, у свем свом сјају: на што ја сад полазим? — шта ја то