Delo

280 Д Е Л О — Не, није претерано, — одговара он мени, — верујте да је такав поступак учинити далеко теже, него што ви мислите. Мене је, управо, — наставља он, — баш то и поразило, и због тога сам и дошао код вас. Опишите ми, ако вам није одвратно моје можда толико непристојно љубопитство, шта сте управо осећали ви у оном тренутку, кад сте се на двобоју одлучили да молите за опроштење, ако се само још сећате? Не сматрајте моје питање за лакомисленост; напротив, дајући вам такво питање, ја имам свој тајни циљ, који ћу вам по свој прилици и објаснити доцније, ако Богу буде угодно да нас још већма зближи. За све време, док је он то говорио, ја му гледах право у очи, и наједаред осетих према њему врло јако поверење, а осим тога, необичну радсзналост и од моје стране, јер осетих да он има у души некакву своју нарочиту тајну. — Ви питате, шта сам ја управо осећао у оном тренутку, кад сам противника свога молио за опроштење, — одговарам ја њему, — али боље је да ја вама од самог почетка испричам што другима још нисам причао, — и испричах му све, што ми се десило са Атанасијем и како сам му се поклонио до земље. — Из тога и сами можете видети, — заврших ја њему, — да је мени било већ за време двобоја лакше, јер сам ја још код куће почео, и чим сам само једаред на тај пут ступио, онда све оно друго не само да није ишло тешко, него је ишло чак радосно и весело. Саслуша ме он, гледа некако лепо на мене: „Све је то, вели, необично занимљиво, ја ћу вама још чешће долазити". И стаде ми од то доба долазити мало те не свако вече. И ми бисмо се били врло спријатељили, да ми је и о себи што хтео говорити. Али он о себи није говорио скоро ни речи, него ме је све о мени распитивао. Крај свега тога, ја га веома заволех и потпуно му се поверих у свима својим осећањима, јер мислим: што ће ми његове тајне, видим и без тога да је човек праведан. Осим тога, још тако озбиљан човек и толико старији од мене, а долази мени, младићу, и не презире ме И многом сам се чему корисном од њега научио, јер беше човек висока ума. Да је живот рај, — рече он мени наједаред, — о томе ја већ одавна мислим**, па тек наједаред додаде: „Та ја само о томе и мислим". Гледа на мене и смеши се. „Ја сам, вели, још већма вего ви у то убеђен, после ћете дознати откуд“. Слушам ја то и мислим у себи: „мора бити да хоће нешто да ми повери“. „Рај је, вели он, у свакоме од нас притајен; ето, он