Delo

282 Д Е Л 0 купи богатство и мисли: колико ли сам ја сад јак и коаико сам осигуран, а не зна, лудак, да што више купи, тим већма тоне у самоубиствену немоћ. Јер се навикао уздати се у себе самог, и као јединица се оделио од целине, навикао је своју душу да не верује у људску помоћ, у људе и у човечанство, и само дрхће и стрепи да ће му пропасти његов новац и права која је стекао. ...Данас на све стране ум човечански подсмешљиво почиње не поимати да се истинско обезбеђење лица састоји не у његовом личном усамљеном напрезању, него у људској општој заједници и целини. Али ће неизоставно бити тако, да ће доћи крај и овој страшној усамљености, и разумеће сви наједаред како су се неприродно одвојили један од другога. Такав ће тада бити дах времена, и они ће се зачудити, што су тако дуго седели у тами, а светлост нису видели. Тада ће се и појавити знак сина човечанског на небу... Али дотле треба ипак заставу чувати. Како било, да било, али човек мора, макар и појединачно, наједаред показати пример и извести душу из усамљености на велико дело братољубивога општења, па макар и у рангу лудака. То је зато, да не умире велика мисао“. Ето, у таквим пламеним и одушевљеним разговорима пролажаху наше вечери једна за другом. Ја чак и друштво напустих и стадох далеко ређе одлазити у посете, а уз то сам већ био почео и из моде излазити код оних, који су се дивили мом недавном поступку. Ја сад то говорим не као осуду, јер су ме у друштву и даље волели и весело се према мени понашали; али то се ипак мора признати да је мода прилично велики господар у свету. А на мог тајанственог посетиоца почех ја, напослетку, гледати одушевљено, јер осим што сам уживао у његовом уму, ја почех предосећати да он гаји у себи некакву замисао и да се канда спрема за некакав велики подвиг. Њему се можда и то допало, што нисам показивао да сам радознао у погледу његове тајне, и нисам га испитивао ни отворено, ни из далека. Али ја напослетку опазих да он и сам као да је почео да се мучи жељом, да ми нешто саопшти. Бар то је већ јако почело упадати у очи, од прилике на једно месец дана после онога, како ме је почео посећивати. „Знате ли ви, — запита он мене једарел, — да се у вароши врло интересују нама двојицом, и чуде се што ја вама тако често долазим; али нека их, јер ће се ускоро све објаснити.