Delo

286 Д Е Л 0 них друштава. Али га ипак напослетку почеше освајати некакве тешке мисли, поче се толико мучити, да већ није могао издржати. Ту му се допадне једна лепа и паметна девојка, и он се ускоро ожени њоме, маштајући да ће женидбом одагнати своју усамљеничку тугу и да ће се, ступивши на нов пут и вршећи ревносно своју дужност у погледу жене и деце, сасвим ослободити од старих успомена. Али се деси нешто сасвим противно том очекивању. Још првог месеца брака, поче га збуњивнти непрекидна мисао : „ето, жена ме воли, а шта би било кад би дознала?" Кад је остала тешка са првим дететом и казала му то, он се наједаред збуни: „Ја дајем живот, а овамо сам сам одузео живот". Пођоше деца: „како ја смем волети, учити и васпитавати, како ћу им говорити о добром животу: та ја сам крв пролио!" — мишљаше он често у себи. „Деца расту прекрасна, хтео бих да их милујем: а ја не могу да гледам њихова невина, ведра лица: — нисам достојан тога“. Напослетку, поче грозно и горко да му се привиђа крв убијене жртве, погубљени млади живот њен — крв, која вапије за осветом. Он поче сањати страшне снове, али како беше тврда срца, дуго је подносио то мучење. „Све ћу ја то искупити својим тајним мучењем0. Али и та нада би узалудна: патња биваше све јача и јача. У добротворном друштву почеше га уважавати, премда су се сви бојали строге и мргодне његове нарави, али, што су га већма уважавали, њему је бивало све теже. Признавао ми је да је већ мислио да се убије. Али место тога поче да му се указује друга машта, — машта, коју је он с почетка сматрао за немогућну и безумну, али која се напослетку тако привеза за његово срце, да је није могао откинути и одстранити од себе. Он машташе овако: да устане, да изиђе пред свет и да објави свима да је убио човека. Једно три године ишао је са том маштом, она му се непрестано приказивала у разним видовима. Напослетку, он поверова свим срцем својим да ће, пошто призна своје злочинство, несумњиво излечити своју душу и да ће се умирити једаред са свагда. Али, поверовавши у то, он осети у свом срцу ужас, јер како да изврши то? И наједаред се деси случај са мојим двобојем. „Видевши шта сте ви учинили, ја се сад одлучих" — рече ми он. — Ја се загледах у њега. — Па зар је, — ускликнух ја њему, пљеснувши рукама, зар је такав мали случај могао изазвати код вас такву одлучност?