Delo

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 287 — Одлучност се моја три године рађала, — одговара ми он, а ваш случај дао јој је само подстицај. Видевши ваш поступак, ја сам себи пребацио, а вама сам позавидео, — рече ми он скоро сурово. — Па вама неће нико хтети веровати, — приметих ја њему, — четрнаест је година прошло. — Ја имам доказе, и то велике, показаћу их. Тада се ја заплаках и изљубих га. — Једно ми само реците, једно! — рече он мени (баш као да je сад све од мене зависило): — жена, деца! Жена ће можда умрети од жалости, а деца, ако можда неће изгубити племићски ранг и имање, али ће остати — деца робијашка, за навек. Па успомену на оца, какву ли ћу им тек успомену после себе оставити! Ја ћутим. — Па тек растати се с њима, оставити их за навек? Јер треба се растати за навек, за навек! Седим ја, ћутећки шапућем за себе молитву. Напослетку устадох, дође ми страшно. — Шта је? — гледа он на мене. — Идите, — рекох, — па објавите људима. Све ће проћи, само ће једна истина остати. Деца ће разумети, кад одрасту, колико је великодушности било у вашој великој одлучности. Оде он тада од мене, баш као да се збиља био одлучио. Али ипак је више од две недеље за тим код мене долазио, свако вече непрестано се припремао, све није могао да се одлучи. Измучи ми и душу и срце. Неки пут дође одлучан, па говори сав радостан: — Знам да ће наступити рај за мене, одмах ће наступити, чим признам. Четрнаест сам година био у паклу. Хоћу да страдам. Примићу патњу и почећу живети. Са неправдом можеш сав свет проћи, али се натраг нећеш вратити. А сад не само свог ближњег, него ни децу своју не смем волети. Господе, та ваљда ће разумети деца колико ми је тешка била ова моја патња, и неће ме осудити! Бог није у насиљу, него у истини. — Сви ће разумети ваш велики поступак, — говорим ја њему, — ако не сад одмах, они ће после разумети, јер сте послужили истини, вишој истини, неземаљској .. И оде од мене скоро утешен; а сутра наједаред опет дође љутит, блед, говори заједљиво. — Сваки пут, кад улазим у вашу собу, ви гледате на мене