Delo

288 Д Е Л 0 тако радознало: „Опет није јавно признао!“ мислите ви у себи. Али причекајте, не презирите ме баш тако много. Јер то и није тако лако учинити, као што се вама чини. Ја то још можда никако нећу ни учинити. Ви ваљда тек нећети поћи да ме тужите, а? А ја обично не само да сам се бојао посматрати га са неразумном радозналошћу, него сам се бојао и да га погледам. Толико сам се био намучио, да сам се скоро разболео, и душа ми беше пуна суза. Дође ми већ да нисам могао да спавам ноћу. — Ја ево сад, — наставља он, — идем од жене. Разумете ли ви шта је то жена? Деца, кад сам одлазио од куће, викнуше за мном: „збогом, тата, вратите се што пре, да читате с нама „Дечији забавник“. Не, ви то не разумете! Туђом несрећом човек не стиче памет. Ту он севну очима, усне му сташе дрхтати. Наједаред тресну песницом о сто, тако, да ствари на столу одскочише, — тако мек и благ човек, — то му се први пут десило. — Ама је ли то потребно? — ускликну он, — ама треба ли да ја то учиним? Јер нико осуђен није био, нико због мене на робију није дошао — онај слуга је од болести умро. А за проливену крв ја сам био кажњен мучењем. А неће ми се ни веровати, никаквим доказима мојима неће се веровати. Треба ли да се јавим као кривац, треба ли? За проливену крв ја пристајем да се мучим још целог века, само да жену и децу не убијем. Да ли би било право да их упропашћујем заједно са собом? Да се ми не варамо? Где је ту правда? И хоће ли познати ту правду ти људи, хоће ли је оценити, хоће ли је поштовати? „Господе! — мислим ја у себи, — има кад да мисли о људском поштовању о оваквом тренутку!" И толико ми га би жао тада, да бих канда пристао био да сам поделим са њим његову судбину, само да му одлакшам. Видим, он је као изван себе. Ја се ужаснух, разумедох већ не самим умом, него живом душом, шта њега стаје таква одлучност. — Одлучујте дакле моју судбину! — ускликну он опет. — Идите и објавите, — прошаптах ја њему. Глас ме скоро изневери, али му прошаптах одлучно. Ја ту узех са стола Јеванђеље, руски превод, показах му од Јована, главу XII, стих 24. „Истину, истину вамкажем, ако пшенично зрно, пошто се баци у земљу, не умре, оно he остати једно, а ако умре, донеће много плода“. Ја тај стих баш бејах прочитао пред његовим доласком. Прочита и он. „Истина, — вели он, али се насмехну горко: