Delo

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 289 „Да, у тим књигама, — рече он поћутавши, — човек може наћи страшне ствари. Под нос их је лако гурати. И ко је то њих писао, ваљда тек не људи?“ — Дух Свети писао их је, — кажем му ја. — Лако је вама причати, — насмехну се он још, али већ скоро са мржњом. Ја узех књигу опет, отворих је на другом месту и показах му — Јеврејима, глава X, стих 31. Он прочита: — „Страшно је пасти у руке Бога живога“. Прочита он, и баци књигу. Чак се сав стресе. — Морам вам признати, — вели он, — страшан сте стих изнашли. Устаде са столице: — Е, вели он, — збогом, можда више и нећу доћи... У рају ћемо се видети. Ја дакле већ четрнаест година како сам „пао у руке Бога живога“, — ето дакле како се зову тих четрнаест година. Сутра ћу замолити те руке, да ме отпусте. Ја већ хтедох да га загрлим и изљубим, али не смедох, лице му беше тако унезверено и унакажено, и гледао је тешко. Он изађе. „Господе“, — помислих у себи, — „куд оде човек!" Ја одмах онде падох на колена пред иконом и заплаках се због њега Пресветој Богородици, брзој Заступници и Помоћници. Прошло је једно пола сата, како сам у сузама на молитви клечао, а беше већ дубоко у ноћ, око једно дванаест сати. Наједаред, гледам, отварају се врата, и он улази поново. Ја се упрепастих. — А где сте ви били? — питам ја њега. — Ја сам, — вели он, —ја сам ту, канда, нешто заборавио... мараму, канда... Но, свеједно, можда баш и ништа нисам заборавио, дедте да седнем... Седе на столицу. Ја стојим вишењега. „Седите, вели, и ви“. Ја седох. Преседесмо тако једно два минута, гледа на мене напрегнутим погледом и наједаред се насмехну — то сам запамтио, затим устаде, снажно ме загрли и пољуби. — Запамти, запамти, — вели, — како сам ти по други пут долазио. Чујеш, запамти то! Први пут ми ти рече. И оде. „Сутра ће“, — помислих ја. Тако се и десило. А ја те вечери нисам знао да је сутра таман падао дан његовог рођења. Ја сам последњих дана никуда нисам излазио, и стога нисам могао дознати ни од кога. У тај дан је код њега сваке године бивало велико друштво, скупљала се цела варош. Дођоше и сад. И гле, после ручка, излази он Дело, књ. 71. 19