Delo

290 Д Е Л О на среду, а у рукама му хартија — формална пријава власти. А пошто је његова власт била ту, он ту и прочита ту пријаву на глас свима, који се беху скуиили, а у њој потпун опис свега злочина у свима појединостима! „Као одљуда избацујем ја себе из средине људи, Бог ме се сетио и милост ми указао", — доврши он акт, — „хоћу да страдам!" Ту извади и метну на сто све, чиме је мислио доказати свој злочин и што је четрнаест година чувао: златне ствари убијене које је украо, рачунајући да тим сумњу скрене са себе и да је упути на другу страну; медаљон и крст њен, што их јој беше скинуо с врата, — у медаљону портрет њенога младожење, њену књигу бележницу и, напослетку, два писма: писмо њенога младожење њој са вешћу о скором доласку, и одговор њен на то писмо, који је почела, али није довршила: оставила га беше на столу, да га сутра отправи на пошту. Оба та писма беше он узео са собом, — зашто? Зашто ли их је после чувао четрнаест година, место да их уништи, као доказна средства? И гле, шта се десило: сви се веома зачудише и уплашише, и нико не хтеде веровати, премда су га сви били саслушали са необичнохМ радозналошћу, али као болесника. А после неколико дана већ је у свима кућама било одлучено и пресуђено да је јадник полудео. Власт и суд не могсше узети ту ствар у поступак, него се и они збунише: премда су их изнесене ствари и писма нагнали на размишљање, али и они одлучише да ако би се они документи и показали као тачни, то ипак коначна осуда не би могла бити изречена само на основу тих докумената. А после, све је те ствари он могао имати и од ње саме, као њен познаник и поверљив јој човек. У осталом, после сам чуо да је оригиналиост и истинитост тих ствари била доцније посведочена од многих познаника и сродника убијене, и да сумње у то није било. Али тој ствари опет не би суђено да се заврши. После једно пет дана сви дознадоше да се јадник разболео и да се боје за његов живот. Од какве се болести он био разболео, — не могу казати; говорило се да се разболео од поремећаја радње срца, али је постало познато да је лекарски конзилијум, на заузимање његове супруге, засведочио и његово душевно стање, и да су донели закључак, да је лудило већ ту. Ја ништа нисам видео, премда су били навалили да ме испитују, али кад сам пожелео да га посетим, онда су ме дуго спре-