Delo

Д Е Л 0 ■-302 више није била склона да даље штити Бугаре на штету Грка. Изгледало је да је она схватила важност фермана тек пошто га је промулговала. Брзи успеси бугарске пропаганде улили су Турцима страх да he видети да се образује једна јака национална јединица која тежи за аутономијом По чудноме рачуну, они су сматрали да је та опасност мања ако оставе неодређеном територијалну област нове Цркве. У једном разговору са г. Онуом, патријарх му скрену пажњу на ту страну. По њему, „Порта ни по коју цену није желела територијално разграничење бугарскога егзархата; она се бојала да даде тело идеји о Бугарској којој би религиозна аутономија утирала путеве ка политичкој аутономији. Дотични чланак у ферману није дакле имао елементе за практичну солуцију, то је била буктиња вечне неслоге између Грка и Бугара1*1. Пред новим феноменом као што је био бугарски национални покрет, Порта је умела да му стави на супрот само свој стари поступак — сејати раздор, будити ривалства. Али у овом случају, рутина није вредела ништа. А средство које је пронашла влада било је управо противно насипу који је ова хтела ставити на супрот националном бугарском покрету. Патријарх се добро држао и био је чврст у својем одбијању да и даље заузима свој положај ако влада не пристане да се сазове концил. Положај нашега представника једнако је био и даље врло деликатан. Са политичкога гледишта, може се пребацити г. Григорију недостатак гипкости, али легитимност његових захтева била је неоспорна. И кад се наш амбасадор трудио да уздигне престиж патријархов у очима Порте, настојавајући да се има више обзира према његовим многобројним представкама које су све остале без икаквих последица, велики везир питао је не без злобе „да ли не би, ради задовољења г. Григорија, ваљало вратити у њихове дијецезе бугарске епископе, који су дошли у Цариград без његова овлашћења“. — „Наравно, није потребно особито оштроумље да би се погодила грозна забуна у коју нас доводи грчко-бугарска размирица14, додавао је амбасадор. С друге стране, патријарх није хтео ни да чује ни о каквој солуцији размирице, осим екуменскога концила. Једнога дана, ђенерал Игњатијев сондирао га је о идеји да искупи у Цариграду -а п о кл ез и ј а рске делегате автокефалних Цркава „овлашћене 1 Ђен. Игњатијев кнезу Горчакову. Пера, 23 марта—4 априла 1871. Л» 86.