Delo

322 Д Е Л 0 Лагано смо ушли у мали врт пред кућом. Слуга нас ипак чуо, изишао нам на сусрет и тихо рекао како сваког часа изнемоглим гласом наш пријатељ пита за нас. Ушли смо полако, на прстима, у пространу ниску собу. Наш стари пријатељ лежао је на високој постељи. Његова глава, повијена мало у страну, почивала је мирно на узглављу са склопљеним очима. Прав покривач, повучен до рамена, лагано се дизао и спуштао над широким грудима. Дуго стојали смо тројица крај болесникове постеље и задржавали дисање у стрепњи да њиме не пореметимо тихо дисање нашег пријатеља. Одједном један друг врло пажљиво, нежно, поче уклањати седе власи с болесникова висока, мало испупчена и наборана чела. Стари лријатељ лагано отвори очи. Његово се лице благо насмеши. Без наше помоћи усправи се у постељи, испружи обе руке и рече тихим, чврстим гласом: — Дајте ми ваше руке, пријатељи, дајте што пре, јер је дошао дан растанка, кога се ја ужасно плашим: плашим као убица који се каје за најгнуснији злочин. Зашто ме гледате тако зачуђено? Изненађује вас што тако говори онај који је увек говорио да је смрт исто тако лепа као и живот. О, моји јадни пријатељи, кад бих имао моћи да вам одједном све објасним што осећам; кад бих имао груди велике као морски таласи, да бих вас све, цео свет, могао на њима пригрлити, јер вас волим, безмерно волим, као што небо воли земљу; и да ми је у рукама снага земљотреса, да бих вас у тим тренутцима моје највеће љубави одједном све, цео свет, на истим тим грудима и смрвио. Морам одмах признати, да је на мене говор нашег старог пријатеља утицао врло рђаво. Мојим растројеним нервима није требало много, па да у рукама свог преболног пријатеља, који их беше спустио на моје ноге, осетим тугаљив, хладан притисак, а у сваком, и најмање сјајном предмету, који би засветлуцао у каквом тамном куту, сагледам израз нечег нејасно гадног и гнусног. Целим телом, на махове, обливаше ме језа, и крадом испод ока погледао сам у остала два друга. По њиховим очима и целокупном изразу лица нисам могао да опазим ништа особито сем мале зачуђености, која је, вероватно, долазила услед овако нагле промене код нашег старог пријатеља. — Јест, пријатељи, плашим се нечег, неописано се плашим тог нечег, не зато што осећам да је оно ту, у мојој близини, у