Delo

БЕЛИ ПРАМЕНОВИ 323 самом мени, већ зато што знам шта ме очекује после смрти. Али смрти .. ха... ха... каква бојазан још од ње. Оно, од чега ја стрепим целим бићем, неизмерно је веће од смрти, али га не умем исказати, јамачно зато, што о њему никад нисам ни могао, нити смео да мислим, али сам га најдубље осећао. „Плашим се тог тренутка, који долази лагано и стално све ближе. Њега доноси смрт са собом. Али, пријатељи, оно је веће од смрти, оно гута и саму смрт. Оно баца свуда око себе сенке, и једна, само једна његова сен, коју ми људи само видимо, али њену моћ, ни величину, ни истину, ни лепоту ни приближно не •схватамо, јесте смрт. И тада ...ха... ха... не тражите од мене да •говорим о Ономе, кад ви ни једну, само једну његову сенку нисте у стању не да схватите, већ ни да осетите11. Раширио је руке као да нас је хтео одједном сву тројицу загрлити и наставио тихо: — Ви сте се јамачно надали, да ћу вам причати како сам ^срећан што долази смрт, која ће ми донети одмор од несносних -и тешких животних брига. О, каква иронија! Људско је око налазило свугде мира где није могло дубље да продре. „Зашто ме гледате пријатељи тако? Ја вам говорим оно што сам осетио, гледајући оно што ћу вам испричати. Ја вам говорим потпуно свесан, и не кривите ме зашто вам све ово не испричах раније, мислећи да бисте ви могли учинити нешто ^више него ја. О, ништа ...ништа... и по сто пута вам понављам да ништа не бисте могли и да ништа нећете моћи. Зато сам помишљао да вам уопште ништа и не говорим, јер зашто да вас обмањујем светлошћу до које никад не можете стићи? Али бол, жоји осећам, сувише је дубок да бих га у овим тренуцима могао и од вас, јединих мојих пријатеља, скрити". Згледали смо се и задрхтали, предосећајући страшан тренутак, који нечујно лагано ближе и сваким часом све ближе прилази. Наши су погледи изражавали запрепашћење. Било нам је нејасно шта наш пријатељ управо жели да нам каже оваким говором без везе, бар како се нама тада чинило, и пуним противуречности, можда због тога што је хтео и имао одједном много да каже, а плашио се да за то неће имати времена. У соби тишина, тако тешка, оловна тишцна, да се осећа као несносан притисак по целом телу, који зауставља дах и неосетно, лагано и бесвесно доводи нас својом замрзлом некрет-љивошћу до тако јасних, дубоких сазнања, да се нехотице тр21 '*