Delo

324 Д Е Л 0 замо, крадимице посматрамо један другог, стежемо вилицама и прстима стрепећи од оног што осећамо. Прошло је неко време у том очајном положају. Тишину је нарушио пламен лампе, чији шум у обичним приликама не бисмо ни осетили. У тренутку смо сви погледали у том правцу. Пријатељ беше осетио сву тугаљивост леденог ћутања, подиже се још више у постељи, и лаганим и тихим гласом, као и у почетку, настави: — Десило ми се пре петнаест година, на неколико месеци пре нашег познанства. Као страсан љубитељ биљака, лутао сам цео дан по гудурама у околини Белог Града. Дан је био врло пријатан. Задовољан успехом (био сам нашао неколико примерака врло лепих и ретких дивљих ружа), задржах се у дубоком потоку, међу самим стењем, крај једне црквице, врло занимљиве. Она не беше виша од три метара, сумњам да је и у квадрату имала толико, покривена дрвеним, старим црним црепом, из кога је расла маховина, накривљена у једну страну, с прозорчетом при врху стрехе облепљеним избледелом жутом хартијом и полуотвореним једнокрилним вратима, на којима беше нацртан црн крст. Сео сам на стену, недалеко од црквице, и трудио се да цртежом на хартији пренесем оно што сам тог тренутка осећао у тој тамној котлини, посматрајући голо стење и мали, накривљени Божји храм. „Толико сам се занео у свој цртеж, да нисам ни опазио како се облик црквице све више губи, као да се цела удаљава. Мрак се неосетно увлачио између нас. Кад сам опазио његово присуство, беше већ касно Од оног чега сам се највише плашио, то ми се и десило. Стаза, којом сам хитао натраг, после пола сата хода уведе ме у шуму, за коју сам, првог тренутка, мислио да је добро познајем. Али шума, као да није имала краја, ширила се свјгд унаколо, и у колико сам дубље улазио у толико је бивала све гушћа. Убрзо сам изгубио сваку наду, да ћу још те ноћи из ње изићи. Мртав уморан и гладан, кретао сам се безвољно, не знајући ни сам куда. Под ногама прскале су суве гранчице, а по земљи наслагано лишће с тешким шумом раздвајало се и реметило општу мирноћу. На појединим местима густо збијено дрвеће чинило је већ мрку ноћ. „Гола коса, која ми се једног тренутка указа кроз грање, у непосредној близини, охрабри ме. Одмах сам пошао њеном падином окренутом к сунчеву заласку. Коса беше местимично.