Delo

БЕЛИ ПРАМЕНОВИ 325 осветљена мутним одблеском, који је падао с неколико високих, белих облака. Кад сам стигао до њеног краја, одмах ту у близини, нешто у лево и ниже сагледах високе црне зидове с неколико кула, сличних огромним непомичним орлушинама. Обрадовах се и похитах, држећи да ће ту сигурно бити, ако не становника, оно бар заклона. „Кад сам стигао до препуклих, на многим местима разривених зидова, нисам се усуђивао да их пређем, већ се решим да идем крај њих. И нисам био преварен. Тек што сам обишао друго платно, куд и камо боље сачувано од првог, угледах висока гвоздена врата. Да их отворим, нисам успео ни на који начин, зато се решим да лупам. Премда ми се то учини одмах смешно, ипак окушах. На моје силно куцање нико се не одазва. Тада се послужих једним повећим каменом. Удар беше врло добар: цела су се врата затресла и зазвонила потмуло, а с неколико страна одговорише одјеци. Причеках мало, и ускоро разазнах јасно како неко одмереним, чврстим, лаганим корацима прилази. Напрегао сам што више слух и по бату корака стао да замишљам личност, која ће се појавити. Кључ се окрете и врата се почеше лагано отварати. „Тргох се и одступих два корака. Преда мном стојаше јако развијен човек, виши од мене, можда за читаву главу. Испричах шта ми се десило. Он ме одмах позва да уђем. Идући поплочаним двориштем к доста удаљеној, јако осветљеној одаји, покушавао сам неколико пута да заподекем разговор и докучим ко ту станује, али тај човек, вероватно вратар, беше толико уздржљив, да ништа друго нисам сазнао осим да у том старом замку већ одавно обитавају како ми он рече, два врло добра и племенита створа: муж и жена. „Грдосија имађаше право. То беху заиста дивни људи, који су се неизмерно обрадовали што су у тако неочекивано доба добили госта. Били су, како ми је изгледало, млади, и за мене тада, неописано лепи. Међутим то беху две потпуне супротности у боји: он црномањаст, с косом, брадом, брковима и крупним очима црним као ноћ; она плава, с лицем прозрачно белим, с коврџастом косом, која се таласасто спуштала до пода, и крупним очима боје неба, које се за тренутак назре, у јако осветљеним, месечевим ноћима, кроз згомилане црне облаке На њиховим лицима стално је лебдео осмејак поверљивости и благости, али су зато преко њихових.усана врло ретко прелазиле речи. Нечујним осме-