Delo

326 Д Е Л 0 хом, с безброј једва приметних покрета очима, мишићима на лицу и борама на челу, које су се тренутно јављале и губиле, споразумевали су се они и договарали о свему. Мене, ненавикнутог на ћутање, бунила је та тајанствена мирноћа, тај говор без речи и слуха. И ма како да сам се трудио у току вечере да неприметно дознам што више о замку, о коме до тада никад ништа нисам чуо, и о животу у њему, — нисам успео ништа. „Кад смо ступили у собу, коју су ми одредили за преноћиште, млада жена пожели ми што пријатнији одмор, али тако љупким гласом, да сам без оклевања пришао јој, зграбио за малу, меку и топлу ручицу и замолио је, да ми бар мало, мало више каже о месту на коме се налази замак. „Одговор беше врло кратак: — Нажалост, драги пријатељу, ми смо од скоро овде, и не бих вам умела ништа више рећи, но што и ви сами знате. „Дуго сам стојао и гледао к вратима на која је изишла. Чинило ми се да их није затворила, јер нисам чуо никакав шум кваке, али чим сам пришао, видех да то беше само обмана: врата су била добро затворена. „Соба је била врло пространа и висока. Из средине таваница висила је велика лампа с неколико пламенова и бледожутом, месечевом светлошћу осветљавала све унаоколо. Зидови су били богато украшени сликама из природе, урамљеним у широке, златне, масивне гране. Међу многобројним намештајем истицале су се висока земљана пећ, боје аметиста, и камена статуа замишљена човека. Кад се дуже гледа, падају у очи и два велика сјајна, црно обојадисана сандука, за које би се могло држати да су нека врста ормана. Оба су били на једној страни зида али доста удаљени један од другога. „Сео сам за мали, округао сто и разгледао многобројне фотографије. Разгледао сам их несвесно, не обраћајући пажњу ни на једну више, не задржавајући се ни на једној дуже. Сваки час ми се јављала свиласта коврџаста коса, мало бело чело, и два плава ока, пуна тајанственог чежљивог осмеха. „Потмуло куцање сата из неке удаљене одаје, затим тиха, мелодична свирка тргоше ме. Погледам у мој сат: беше скоро дванајест. Свирка је трајала још неко кратко време, па се поново све утиша. Дуго сам очекивао нећу ли још нешто чути. За време тог очекивања, напрегнут што више, осетио сам тишину. То не беше мир, потпун мир, кад се ништа не креће, кад се не чује