Delo

БЕЛИ ПРАМЕНОВИ 327 ниједан глас, никакав шум, већ то беше тишина, слична мртвилу пред буром. Она се осећала не по спољашњости око мене, већ у мени и стварала је необјашњиву бојазност. У мени се све кретало, дрхтало и очекивало. Скочим са столице и пођем. Нисам чуо кораке. Станем као укопан. Почнем да крећем главу свуд унаоколо, ишчекујући нешто, не знајући ни сам шта. Тишина, мртва тишина! Нервозно стегнем песнице и учиним још неколико корака. Опет нисам чуо ништа. Никад нисам био плашљив, сујеверан још мање, али тек умор, који беше и сувише велики, нисам више осећао, а о сну ни помена. „Стојећи мислио сам о замку. Колико се сећам, никад нисам слушао да је у околини Белог Града постојао кадгод какав замак. Како сам могао да га нађем и који су ово људи? Питања су се ређала све брже и брже без икаква одговора. „Решим се да учиним још неколико корака, па ако и тада не будем ништа чуо, да ударим по некој ствари из све снаге, без обзира на оно што ће се после тога догодити. Али тог тренутка поглед ми паде у један угао собе на две човечје главе : једна с разјапљеним, као крв црвеним устима, а друга с грдно великим носем и два упала, тамна ока. Упутих се к њима. Лагано, не обраћајући више пажњу да ли се чује шум мојих ногу, прилазио сам све ближе људским главама и све их јасније распознавао. Кад сам био од њих свега корак удаљен распознао сам у њима две празне вазне за цвеће. Нечујно се насмејах и окренух. Али сад није могло бити обмане. Крај мене протрча пацов и изгуби се под постељом. Његова сенка остави траг пепељаве боје, који се лагано губио. Језа ми прође дуж кичмена стуба, тренутак размишљах, потом притрчах постељи и разгледам испод ње, али ништа више нисам видео. Потмуо звук сата поново допре из дубине. Изби један, али малопређашња свирка овога се пута не чу. Седох на постељу. Ослушкивао сам нећу ли поново нешто чути, и место тога осетих, као мало пре, само јаче, куд и камо јаче, тишину. Хтедох да се дигнем и опробам ударцем ма у какву ствар, да ли ће се јавити звук, али ми сад у трен постаде то скроз непотребно. Кад сам могао чуги куцање сата, вероватно да ћу чути и удар моје песнице, који би, у ово доба, узнемирио тако гостољубиве и мирне људе. Легох обучен, руке метнух испод главе, и трудећи се свом снагом да ништа не мислим, ослушкивао сам отворених очију. Ништа се није чуло, али сам, као и мало пре, осећао тишину. Из свију зидова, одозго, с тавана, из пода,