Delo

328 Д Е Л 0 са свију страна примицало се к мени лагано, врло лагано, нешто тешко, несносно и сваког часа несносније и теже. Осетих ускоро баш притисак, прво на очи, затим на груди. Удови, као обамрли, лежали су крај мене млитаво. Заморен, тренутно склопим очи, али тога часа сагледах нада мном велики лук пун крупних плавих и црвених цветова, око којих су се обавијали, као венчићи, бели звонцасти цветићи. Целом дужином лук беше оперважен с обеју страна широким, тамно зеленим, рецкастим палмовим лишћем. Слика беше тако јасна и жива, многе сам цветове одмах познао, да сам се нехотице тргао и отворио очи. Лука у трен нестаде, али сам мирис цвећа тако јасно осећао, да сам могао побројати све разноврсно цвеће, из кога беше састављен лук. Гледао сам у таван отворених очију и трудио се да од ^несносног, јаког и тешког мириса јасмина одвојим мирис руже, и само њега да удишем, као да то беше у мојој власти. „Алито моје ново занимање није дуго трајало. Потајна, безузрочна узнемиреност поче ме поново све јаче обузимати, и ја поново осетих кобно дејство тишине. Гдегод бих погледао, осетио бих како ми и најмањи делић свега око мене шаље нешто тешко, несносно и хладно, што ми лагано али постојано прилази и својом хладноћом све кочи и умртвљује, а сам ваздух од њега мрзне. Осетио сам како тишина продире и кроз саму срж мојих костију, и доводи ме до беснила, које ништа неће да предузме. Брзо затворих очи, надајући се да ћу поново видети неку слику, која ће, бар тренутно, ублажити грозан утицај тишине. „Тек што сам зажмурио, сагледах ужасно високу стену и како одозго, са врха, пада један човек. Падао је главачке, брзином стреле, и за трен се нашао доле, и главом ударио о један стеновит шиљак. Удар је био страшан, јер сам и ја сам осетио тако јак, муњевит бол у глави, да сам скочио у постељи. „Био сам киван на самог себе и једног тренутка хтео да заплачем, али сам се ипак брзо прибрао, из све снаге стегао вилицама и решио да тако сачекам зору, јер сам држао да ће сад тишина поново наставити свој сатански напад. Јако узбуђен, лепо сам чуо како ми срце брзо куца. Једна мисао смењивала је другу, сасвим супротну првој, брзином муње, за тренутак осветљена тако јасно, да то не беше само слика коју сам видео, већ и слика коју сам осетио, слика жива, као да је била обасјана двоструком светлошћу: спољашњом и другом, чији извор беше у самом мепи. Али одмах за овом дошла би нова мисао: испрекидана, истрзана,