Delo

БЕЛИ ПРАМЕНОВИ 329 јако слична таласима магле, који промичу крај нас, и допуштатају нам само на тренутке да нејасно назремо околне предмете. „То наизменично загонетно смењивање једне јасне мисли другом тамном, и обратно, трајаше доста дуго, док се одједном, без икаква видљива узрока, утицај тишине поче смањивати. Чинило ми се као да невидљиви ланци попуштају око мене и лагано један по један без звеке и најмањег шума пада, а дисање ми постаје лакше и слободније. „Помишљао сам да су сви ови догађаји само пролазне последице данашњег великог умора и овог необичног доживљаја, који ме, морам признати, доста бунио и нервирао. Умирен таквом мишљу, испружих се у постељи, пошто сам скинуо само обућу, с намером да се колико толико одморим. Али, ипак, нисам могао ни ока склопити. Не знам колико је тако дуго могло трајати, сат одавно нисам чуо да избија, кад ми допре до ушију врло нејасан али постојан, доста слаб шум. Сакупио сам сву пажњу ■на тај шум и пратио га. После кратког времена опазих како се шум лагано појачава. Полако, да самог себе не узнемирим, метнем руке на уши, трудећи се да докучим с које стране долази. Али нисам успео ништа. Час ми је изгледало да му је извор крај врата, ван собе, али тако рећи истог тренутка, чуо бих га сасвим јасно на супротној страни, негде иза мојих леђа. Устанем лагано, врло пажљиво, и стојећи крај постеље, очекивао сам да разберем ма у ком правцу нешто јасније, да бпх знао где ћу поћи. Трудио сам се свом снагом да продрем унутра, у сам тај нејасан, потмуо звук, и с напрегнутим слухом успео сам после дужег времена да разберем безброј гласића који су стварали шум. То беху у ствари атоми шума, којима сам покушавао атомима мог тела да одмерим дужину, јасноћу, обим. Али све узалуд. Том напрегнутом пажњом толико сам се заморио, да сам убрзо изгубио моћ, да поново понаособ схватим гласиће, бар приближно, као први пут. Зато се решим да пођем насумце у правцу у коме сам био окренут. „Преда мном стајаше једна од оних гломазних црних сандучина, које сад нехотично почеше у мени да буде сумњу. Пришао сам првој лагано и наслонио уво одозго. Право да вам кажем, колико сам се обрадовао што сам пронашао одакле долази шум, толико сам се осећао и нелагодно. Али није се имало куда. Шум се ту, у сандуку, стварао. Удаљих се неколико корака, да бих уверио самог себе, и поново приђох сандуку и напрегох сву пажњу,