Delo

330 Д Е Л 0 да би ми шум постао што јаснији. После кратког времена разабрах пригушено, потмуло и неразговетно стењање, као да долази с велике даљине. Брзо дохватим лампу с једног ормана, запалих је и метнух на загонетан, четвртасти сандук, који беше широк до једног метра, а од прилике толико и дугачак. Хтедох да га отворим, али браве нигде. Шта више, поклопца као да није ни било, или беше тако вешто израђен, да се није могао лако уочити Обишао сам га у колико се то могло због зида и загледах га, али ништа не нађох што би ми дало повода да покушам са отварањем. Спустих лампу на под и прислоним уво. Није било обмане: шум је сталан и исти. Поново почнем да га загледам, само сад много пажљивије но први пут. И на моју велику радост спазих у једном крају, крај саме ивице, отприлике на средини висине, округло дугме боје сандука. Било је тако израђено и удешено, да сам га могао опазити једино на тај начин, што ми је нокат закачио за његов обод, кад сам вукао прстом по површини сандука. Нисам дуго размишљао, нити сам и часак оклевао: притиснем на дугме. Оно уђе за неколико милиметара, и горња се површина сандука без и најмањег шума врло полако подиже. „Погледам. Одозго стакло, али тако чисто, као да га није ни било. А испод њега — пријатељ нас премери с благим осмехом — мислићете бог зна шта, кад оно безброј металних плоча пепељаво сиве боје, као да су од олова. Плоче су разне величине и разног облика: неке четвртасте, неке округле, али понајвише неправилног. Подигох лампу и метнух је на стакло сандука. Сад сам тек јасно видео како на свакој плочи седи по један мали створ, јако сличан по спољашњости човеку, али врло мали, величине нашег обичног палца на руци. Ако то беше нека врста увеличавајућег стакла, као што данас држим, да је тако нешто морало бити, онда тек можете појмити како су та бића била врло мала, можда за наше обично око сасвим невидљива. „Око тог патуљка, како на којој плочи, негде више, негде мање, стојало је или се кретало још неколико њих. Сви су они били обучени у разнобојна шарена одела, искићени безбројним шареним пантљичицама, на којима су висили врло ситни жути и бели цветови нарциса и маргарите, или по који већи цвет златног сунцокрета. Они су се час скупљали око оног што је мирно седео, нешто се с њиме разговарали; час одлазили на